„То је пут, идите њим“

Прича о Емилији Петерсон

Испричала Рут Папас

МОЈА мајка, Емилија Петерсон, рођена је 1878. Иако је била наставница, оно што је она заиста желела било је да свој живот посвети помагању људима да се приближе Богу. Доказ те жеље био је велики кофер који се налазио у нашем дому у маленом граду Џасперу у Минесоти (САД). Она га је набавила да би у њему понела своје ствари у Кину, где је желела да служи као мисионар. Међутим, кад је њена мајка умрла, морала је да одустане од својих планова и остане код куће како би бринула о млађем брату и сестрама. Године 1907. удала се за Теодора Холина. Ја сам се родила 2. децембра 1925, као најмлађе од седморо деце.

Мајка је искрено тражила одговоре на нека библијска питања. Једно од њих било је у вези са учењем да је пакао место ватрених мука за зле. Питала је свештеника лутеранске цркве који је био у посети где у Библији може наћи потврду за то. Он је рекао да није важно шта Библија каже — учење о паклу треба да се научава.

Њена духовна глад је задовољена

Недуго након 1900. године, мајчина сестра Ема преселила се у Нортфилд у Минесоти да би студирала музику. Становала је у дому свог наставника Милијуса Кристијансона, чија је жена била Истраживач Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали. Ема је споменула да има сестру која је побожна и чита Библију. Недуго после тога, госпођа Кристијансон је написала мајци писмо са одговорима на њена библијска питања.

Једног дана је Лора Отхаут, која је била Истраживач Библије, дошла возом из Сијукс Фолса из Јужне Дакоте како би проповедала у Џасперу. Мама је проучавала библијску литературу коју је добила, и 1915. почела је другима да проповеда и дели литературу коју јој је Лора доносила.

Године 1916, мама је чула да ће Чарлс Тејз Расел бити на конгресу у Сијукс Ситију у Ајови. Желела је да присуствује. Тада је имала петоро деце, а најмлађи, Марвин, имао је само пет месеци. Па ипак, заједно са свом децом села је на воз и кренула на пут од неких 160 километара до Сијукс Ситија да би присуствовала конгресу. Тамо је чула говоре брата Расела, видела „Фото-драму стварања“ и крстила се. По повратку кући, написала је чланак о конгресу који је објављен у часопису Jasper Journal.

Године 1922, мама је била међу неких 18 000 присутних на конгресу у Сидар Поинту у Охају. Након тог конгреса никад није престала да објављује Божје Краљевство. Штавише, она нас је подстицала да следимо савет: „То је пут, идите њим“ (Иса. 30:21).

 Резултати службе проповедања

Почетком 1920-их, моји родитељи су се преселили у једну кућу у предграђу Џаспера. Тата је имао успешан посао и велику породицу о којој је бринуо. Он није проучавао Библију колико и мама, али је свим срцем подупирао дело проповедања и радо примао у наш дом путујуће надгледнике, који су тада били познати као пилгрими. Када би неко од њих држао говор у нашем дому, знало је да буде присутно и до стотину људи, тако да су дневни боравак, трпезарија и спаваћа соба били крцати.

Када сам имала око седам година, моја тетка Лети је телефонирала и рекла да њене комшије, Ед Ларсон и његова жена, желе да проучавају Библију. Они су брзо прихватили библијску истину и касније позвали другу комшиницу, Марту ван Дален, мајку осморо деце, да им се придружи у проучавању. Марта и цела њена породица такође су постали Истраживачи Библије. *

Отприлике у исто време, Гордон Камеруд, младић који је живео неколико километара од нас, почео је да ради с татом. Гордона су упозорили: „Чувај се шефових ћерки. Оне припадају некој чудној религији.“ Међутим, он је почео да проучава Библију и убрзо се уверио да је пронашао истину. Крстио се три месеца касније. Његови родитељи су му се придружили и наше породице — Холин, Камеруд и Ван Дален — постале су веома блиске.

Конгреси су нас јачали

Мама је била толико охрабрена на конгресу у Сидар Поинту да више никад није желела да пропусти ниједан конгрес. Тако су моје прве успомене везане за дуга путовања на те скупове. Посебно је био значајан конгрес у Колумбусу у Охају 1931, јер је тада усвојен назив Јеховини сведоци (Иса. 43:10-12). Такође се добро сећам конгреса у Вашингтону 1935, када је у чувеном говору идентификовано „велико мноштво“ споменуто у Откривењу (Откр. 7:9). Моје сестре Лилијан и Јунис биле су међу више од 800 оних који су се крстили.

Наша породица је присуствовала конгресима у Колумбусу у Охају 1937, затим у Сијетлу у држави Вашингтон 1938. и у Њујорку 1939. Заједно с нама ишле су и породице Ван Дален и Камеруд, као и други, а на путу до конгреса ноћили смо под шаторима. Јунис се 1940. удала за Леа ван Далена и они су постали пионири. Исте године, Лилијан се удала за Гордона Камеруда и они су такође постали пионири.

Конгрес који је 1941. одржан у Сент Луису у Мисурију био је посебан. Тада је на хиљаде младих добило књигу Деца. Тај  конгрес је за мене био прекретница. Убрзо након тога, 1. септембра 1941, заједно с мојим братом Марвином и његовом женом Џојс, постала сам пионир. Имала сам 15 година.

Пошто су се конгреси често одржавали у време жетве, у нашој сеоској средини браћи није било лако да присуствују. Зато смо након конгреса у дворишту иза куће одржавали понављање конгресног програма како бисмо помогли онима који нису могли да дођу. То су била радосна окупљања.

Галад и страна додела

У фебруару 1943. основана је школа Галад како би се пионири оспособили за мисионарску службу. Први разред је похађало шест чланова породице Ван Дален — браћа Емил, Артур, Хомер и Лео, њихов рођак Доналд и Леова жена, моја сестра Јунис. Поздравили смо се с њима, а осећања су нам била помешана, јер нисмо знали када ћемо их поново видети. Након што су дипломирали, сви су послати у Порторико, где је у то време било свега десетак Сведока.

Годину дана касније, Лилијан и Гордон, као и Марвин и Џојс, похађали су трећи разред Галада. И они су послати у Порторико. Затим сам и ја, у септембру 1944. када сам имала 18 година, похађала четврти разред Галада. Након што сам дипломирала фебруара 1945, придружила сам се свом брату и сестрама у Порторику. Очекивао ме је један нов, занимљив свет! Иако је учење шпанског био изазов, убрзо су неки од нас водили више од 20 библијских студија. Јехова је благословио наш труд. Данас у Порторику има око 25 000 Сведока!

Трагични догађаји у нашој породици

Лео и Јунис су остали у Порторику и након што се 1950. родио њихов син Марк. Две године касније планирали су да годишњи одмор проведу код куће и посете родбину. Кренули су авионом 11. априла. На несрећу, одмах након што су узлетели, авион се срушио у океан. Лео и Јунис су погинули. Двогодишњи Марк је пронађен како плута на води. Неко од преживелих га је убацио у чамац за спасавање, дато му је вештачко дисање и тако је преживео. *

Пет година касније, 7. марта 1957, мама и тата су ишли у Дворану Краљевства и изненада им је пукла гума на ауту. Док је тата мењао гуму поред пута, ударио га је аутомобил који је пролазио и он је издахнуо на лицу места. На погребном говору било је присутно око 600 људи и тада је дато добро сведочанство у нашем месту где је отац био веома цењен.

Нове доделе

Непосредно пре очеве смрти, добила сам доделу да служим у Аргентини. У августу 1957. допутовала сам у град Мендозу који се налази у подножју Анда. Године 1958, Џорџ Папас, дипломац 30. разреда Галада, послат је у Аргентину. Постали смо добри пријатељи и венчали смо се априла 1960. Мама је умрла годину дана касније у својој 83. години. Верно је ходила путем истине и многима је помогла да учине то исто.

 Џорџ и ја смо наредних десет година служили заједно с другим мисионарима у разним мисионарским домовима. Затим смо седам година провели у путујућем делу. Године 1975. вратили смо се у Сједињене Државе да бисмо бринули о члановима породице који су били болесни. Мој муж је 1980. позван да служи као покрајински надгледник на шпанском говорном подручју. У Сједињеним Држава је тада било око 600 шпанских скупштина. Током 26 година посетили смо многе од тих скупштина и видели како је њихов број нарастао на преко 3 000.

Они су ’ишли тим путем‘

Мама је имала ту радост да види млађе чланове своје породице како ступају у пуновремену службу. На пример, Керол, ћерка моје најстарије сестре Естер, почела је с пионирском службом 1953. Удала се за Дениса Трамбора и они су у пуновременој служби до дан-данас. Њена друга ћерка, Лоис, удала се за Вендела Џенсена. Они су похађали 41. разред Галада и служили 15 година као мисионари у Нигерији. Марк, чији су родитељи страдали у авионској несрећи, одрастао је као усвојено дете у породици Леове сестре Рут ле Лонд и њеног супруга Кертиса. Марк и његова жена Лавон годинама су били пионири и извели су четворо деце на „пут“ (Иса. 30:21).

Орлен, једини који је још жив од моје браће и сестара, сада има преко 90 година. Он и дан-данас верно служи Јехови. Џорџ и ја и даље радосно учествујемо у пуновременој служби.

Наслеђе које је мама оставила

Од маме ми је остало нешто веома вредно — њен писаћи сто. То је био свадбени поклон који је добила од мог оца. У једној од фиока налази се стари албум са писмима и објављеним новинским чланцима које је написала и тако дала добро сведочанство о Краљевству. Неки од њих датирају с почетка 20. века. У столу се такође налазе драгоцена писма њене деце која су била мисионари. Уживам да их увек изнова читам! А писма која је она нама слала увек су била охрабрујућа, препуна позитивних мисли. Мама никада није остварила своју жељу да постане мисионар. Међутим, њено одушевљење за мисионарску службу подстакло је срца других генерација након ње. Како се само радујем дану када ће наша велика породица поново бити заједно с мамом и татом у Рају на земљи! (Откр. 21:3, 4).

[Фусноте]

[Слика на 17. страни]

Емилија Петерсон

[Слика на 18. страни]

1916: Мама, тата (држи Марвина); доле, слева надесно: Орлен, Естер, Лилијан и Милдред

[Слика на 19. страни]

Лео и Јунис, кратко пре своје смрти

[Слика на 20. страни]

1950: Слева надесно, горе: Естер, Милдред, Лилијан, Јунис, Рут; доле: Орлен, мама, тата и Марвин

[Слика на 20. страни]

Џорџ и Рут Папас у путујућој служби, 2001.