’Јехова је моја снага‘

Испричала Џоун Ковил

Рођена сам у јулу 1925, у Хадерсфилду, у Енглеској. Била сам једино дете и прилично слабог здравља. Мој отац је знао да каже: „Чим ветар дуне, ти се разболиш.“ Изгледало је да је било баш тако!

КАД сам била дете, свештеници су се усрдно молили за мир, али када је избио Други светски рат молили су се за победу. Због тога сам била збуњена и у мени су се јављале сумње. У то време нас је посетила Ени Ратклиф, једини Јеховин сведок у нашем крају.

Упознајем истину

Ени нам је оставила књигу Спасење и позвала мајку у свој дом да присуствује једном од разговора на темељу Библије. * Мајка ме је позвала да пођем с њом. Још увек се сећам тог првог разговора. Било је речи о откупнини, и изненадила сам се што уопште није било досадно. Добила сам одговоре на многа питања. Следеће недеље смо поново отишле. Тада је било објашњено Исусово пророчанство о знаку последњих дана. Посматрајући лошу ситуацију у свету, мама и ја смо одмах схватиле да је то истина. Тог дана смо биле позване у Дворану Краљевства.

У дворани сам упознала неке младе пионирке. Међу њима је била Џојс Барбер (сада Елис), која са својим супругом Питером служи у лондонском Бетелу. Стекла сам утисак да су сви у скупштини пионири. Зато сам одмах почела да проповедам 60 сати сваког месеца иако сам још увек ишла у школу.

Пет месеци касније, 11. фебруара 1940, мајка и ја смо се крстиле на покрајинском састанку у Бредфорду. Отац није имао ништа против наше нове вере, али никада није постао Сведок. Отприлике у време када сам се крстила, започело се са сведочењем на улици. Учествовала сам у том виду службе носећи торбу с часописима и плакате. Једне суботе је требало да стојим на најпрометнијем месту у трговачком делу града. Још увек сам имала страх од људи и зато ми се чинило да су сви моји другови из школе пролазили поред угла на ком сам стајала, управо оно чега сам се прибојавала!

Године 1940, скупштина којој сам припадала морала је да се подели. Након тога су скоро сви моји вршњаци припадали другој скупштини. Пожалила сам се на то председавајућем надгледнику. Он ми је рекао: „Ако желиш младе  пријатеље, иди у службу и пронађи их.“ И управо сам то учинила! Ускоро сам упознала Елси Нобл. Она је прихватила истину и постала ми доживотна пријатељица.

Пионирска служба и благослови

По завршетку школовања, радила сам код једног рачуновође. Међутим, посматрајући радост пуновремених слугу све више сам желела да и ја будем пионир. Била сам веома срећна када сам у мају 1945. постала специјални пионир. Првог дана службе киша је непрестано лила као из кабла. Али, ја сам била толико срећна што сам у служби проповедања да ми киша уопште није сметала. У ствари, то што сам сваки дан била напољу и редовно возила бицикл у служби, добро је утицало на моје здравље. Иако никада нисам имала више од 42 килограма, ни у једном тренутку нисам морала да прекинем с пионирском службом. Током тих година, дословно сам осећала да је ’Јехова моја снага‘ (Пс. 28:7).

Као специјални пионир, добијала сам доделе у градовима где није било Сведока. Циљ је био да се тамо оснују скупштине. Најпре сам служила три године у Енглеској а затим три године у Ирској. У ирском граду Лизберну проучавала сам Библију с једним човеком који је био помоћник свештеника у протестантској цркви. Док је упознавао истину о темељним библијским учењима, преносио је то осталим верницима. Неки од њих су се због тога жалили црквеним властима и, наравно, био је позван да објасни зашто то чини. Рекао је да сматра својом хришћанском дужношћу да каже стаду да их је раније поучавао многим лажним наукама. Иако му се његова породица веома противила, предао је свој живот Јехови и верно му служио до смрти.

У Ларну, другом граду у ком сам служила у Ирској, била сам сама месец и по дана. Било је то 1950, када је сестра с којом сам сарађивала отпутовала у Њујорк, на конгрес „Раст теократије“. Било ми је веома тешко. Желела сам да и ја будем на том конгресу. Па ипак, у том периоду сам имала неколико охрабрујућих искустава у служби. Срела сам једног старијег човека који је пре више од 20 година добио неку од наших публикација. Током тих година, прочитао ју је толико пута да је скоро све знао напамет. Он и његови син и ћерка прихватили су истину.

Школовање у Галаду

Године 1951, са још десет пионира из Енглеске позвана сам да похађам 17. разред школе Галад у Саут Лансингу, у Њујорку. Како сам само уживала у библијској поуци коју смо примали тих месеци! У то време сестре још нису учествовале у Теократској школи проповедања у својим скупштинама, али у Галаду смо и ми добијале ученичке говоре и друге задатке. Имале смо огромну трему! Током целог првог говора, тресла ми се рука у  којој сам држала белешке. Брат Максвел Френд који је био инструктор, шаљиво ми је рекао: „Ти ниси имала трему само на почетку као и сви добри говорници, већ све до самог краја.“ Током школовања, сви смо се побољшали у изношењу својих задатака пред разредом. Време је пролетело, школа се завршила и добили смо доделе у неким страним земљама. Моја додела је била Тајланд!

„Земља осмеха“

Сматрам благословом од Јехове што сам у мисионарској служби у Тајланду сарађивала са Астрид Андерсон. До наше доделе смо путовале седам недеља теретним бродом. Када смо стигле у главни град Бангкок, нашле смо се у граду с пијацама препуним ужурбаних људи и мноштвом канала који су служили као главне улице. У Тајланду је 1952. било мање од 150 објавитеља Краљевства.

Када смо први пут виделе Стражарску кулу на тајском, питале смо се: ’Хоћемо ли икада успети да научимо овај језик?‘ Било је посебно тешко изговарати речи исправним тоном. На пример, када се први слог речи каоу изговори високим а други силазним тоном, она значи „пиринач“, али када се иста реч изговори дубоким тоном значи „вест“. Зато смо у почетку са одушевљењем говориле људима: „Доносим вам добар пиринач“, уместо „добру вест“! Али, после много смеха, коначно смо успеле да научимо тајски.

Тајланђани су веома срдачни људи и зато је разумљиво што се њихова земља назива Земљом осмеха. Први град у који смо биле послате био је Корат (сада Након Рачасима), где смо служиле две године. Касније смо послате у град Ченг Мај. Већина Тајланђана су будисти и нису упознати са Библијом. На пример, у Корату сам проучавала са управником поште и једном приликом смо разговарали о патријарху Аврахаму. Када је чуо то име, одушевљено је климнуо главом неколико пута јер му је оно било познато. Међутим, ускоро сам схватила да ми не причамо о истом Аврахаму. Управник поште је мислио на Абрахама Линколна, некадашњег председника Сједињених Држава!

Било је право задовољство поучавати искрене Тајланђане Библији. У исто време, ми смо од њих научиле како да будемо срећне иако скромно живимо. Та поука нам је много значила јер у нашем првом мисионарском дому у Корату није било струје ни воде. У таквим условима, научиле смо да ’будемо задовољне и кад имамо обиље и кад оскудевамо‘. Увериле смо се у истинитост речи апостола Павла: „Све могу уз помоћ онога који ми даје снагу“ (Фил. 4:12, 13).

Нови сарадник и нова додела

Када сам 1945. била у Лондону, отишла сам у Британски музеј с још неким пионирима и бетелитима. Међу њима је био Алан Ковил, који је убрзо после тога похађао 11. разред школе Галад. Он је био послат у Француску а затим у Белгију. * Касније, док сам још увек служила као мисионарка у Тајланду, запросио ме је и ја сам прихватила његову понуду.

Венчали смо се 9. јула 1955. у Бриселу. Одувек сам маштала о томе да медени месец проведем у Паризу па је Алан испланирао да одемо тамо на конгрес следеће седмице. Међутим, чим смо стигли, Алан је био замољен да служи као преводилац током целог конгреса. Сваког дана је морао да крене рано ујутро а враћали смо се у место где смо одсели касно увече. Жеља ми се испунила — провела сам медени месец у Паризу — али сам Алана видела углавном из даљине, док је био на подијуму! Па ипак, било ми је драго што сам посматрала свог супруга како служи нашој браћи и сестрама. Нисам нимало  сумњала у то да ћемо бити заиста срећни ако Јехова буде на првом месту у нашем браку.

Након венчања, добила сам и ново подручје за проповедање — Белгију. Скоро све што сам знала о тој земљи било је да су се у њој водиле битке у неколико ратова, али убрзо сам увидела да је већина Белгијанаца заиста мирољубива. Тамо сам такође морала да научим француски који се говорио на југу те земље.

У Белгији је 1955. било око 4 500 хиљаде објавитеља. Скоро 50 година, Алан и ја смо служили у Бетелу и у путујућој служби. Прве две и по године путовали смо бициклом узбрдо и низбрдо, по киши и сунцу. Током тих година, спавали смо у више од 2 000 домова Сведока! Упознала сам много браће и сестара који нису били физички јаки али су служили Јехови свом својом снагом. Њихов пример ме је храбрио да истрајем у служби. На крају сваке седмице коју смо провели у посети некој скупштини, увек смо били охрабрени (Римљ. 1:11, 12). Алан је био предиван супруг. Колико само истине има у речима из Проповедника 4:9, 10: „Боље је двојици него једноме... јер ако један падне, други ће подићи друга свог“!

Служење ’Јеховином снагом‘ доноси благослове

Током година, Алан и ја смо имали много лепих искустава у помагању другима да служе Јехови. На пример, 1983. године, током посете француској скупштини у Антверпену, били смо смештени код једне породице где смо упознали Бењамина Бандивилу, младог брата из Заира (сада Демократска Република Конго). Бењамин се преселио у Белгију да би стекао високо образовање. Рекао нам је: „Заиста вам завидим што сте свој живот потпуно посветили служењу Јехови.“ Алан му је на то одговорио: „Кажеш да нам завидиш али ипак тежиш за светском каријером. Зар не мислиш да је то противречно?“ Такав директан одговор навео је Бењамина да размисли о свом животу. Касније, када се вратио у Заир почео је да служи као пионир, а сада је члан Одбора подружнице у тој земљи.

Године 1999. била сам оперисана и одстрањен ми је чир с једњака. Од тада имам само 30 килограма. Заиста сам крхка ’земљана посуда‘. Па ипак, захвална сам Јехови што ми је дао ’изузетну снагу‘. Захваљујући његовој помоћи, могла сам и након операције да пратим Алана у путујућој служби (2. Кор. 4:7). Затим је у марту 2004. Алан преминуо у сну. Много ми недостаје, али утеху ми пружа сазнање да се налази у Јеховином сећању.

Сада имам 83 године и иза мене су 63 године пуновремене службе. Још увек сам активна у служби, проучавам Библију с једном особом у свом дому и свакодневно користим прилике да причам о Јеховиној предивној намери. Понекад се запитам: ’Како би мој живот изгледао да нисам започела с пионирском службом 1945. године?‘ У то време је изгледало да је моје слабо здравље сасвим оправдан разлог да то не учиним. Ипак, пресрећна сам што сам донела ту одлуку када сам била млада! Имала сам јединствену прилику да лично осетим да је Јехова наша снага уколико нам је на првом месту у животу.

[Фусноте]

[Слика на 18. страни]

Служила сам као мисионар са Астрид Андерсон (десно)

[Слика на 18. страни]

У путујућој служби с мојим супругом, 1956.

[Слика на 20. страни]

Са Аланом, 2000.