Првосвештеник који је осудио Исуса

У НОВЕМБРУ 1990, људи који су радили у парку и на путу који се налазе око километар јужно од старог дела града у Јерусалиму, открили су нешто изванредно. Трактор је случајно срушио кров једне древне гробнице. Цело то подручје је од првог века пре н. е. до првог века н. е. било једно огромно гробље. Оно што су археолози пронашли у тој гробници заиста је било задивљујуће.

У пећини се налазило 12 урни с костима, то јест костурница, у које су кости мртваца положене након што су њихова тела која су око годину дана лежала у гробу иструлила. На бочној страни једне изванредно украшене урне — једне од најлепших које су икада пронађене — било је исписано име Јехосеф бар Кајафа (Јосиф Кајафа).

Докази указују да би то могла бити гробница првосвештеника који је председавао најважнијем суђењу које је икада одржано — суђењу Исусу Христу. Јеврејски историчар Јосиф Флавије идентификује тог првосвештеника као „Јосифа, кога су звали Кајафа“. У Светом писму се спомиње само као Кајафа. Зашто треба да нас интересује та личност? Зашто је он осудио Исуса?

Породица и порекло

Кајафа се оженио ћерком Ане, једног другог првосвештеника (Јован 18:13). Брак је вероватно уговорен годинама пре венчања, будући да су обе породице желеле да буду сигурне да ће се сродити с добром породицом. То је значило да су пажљиво испитали порекло породице како би засигурали да њихова свештеничка лоза остане чиста. Обе породице су по свему судећи биле богате и аристократске, а своје богатство су стицале захваљујући великим поседима у области Јерусалима. Ана је без сумње желео да буде сигуран да ће његов будући зет бити поуздан политички савезник. Изгледа да су и Ана и Кајафа припадали утицајној секти садукеја (Дела апостолска 5:17).

Као члан угледне свештеничке породице, Кајафа је вероватно стекао образовање у познавању и тумачењу Хебрејских списа. Храмску службу је започео  када је имао 20 година, али није познато колико је година имао када је постао првосвештеник.

Првосвештеници и свештенички главари

Положај првосвештеника се првобитно наслеђивао и био је доживотна служба. Али, у другом веку пре н. е., Хасмонејци су присвојили положај првосвештеника. a Ирод Велики је постављао и смењивао првосвештенике, чинећи то на тако очигледан начин како би свима било јасно да је он главни ауторитет у томе. Римски намесници су поступали на сличан начин.

Ти догађаји су водили до формирања групе која је у Светом писму названа „свештенички главари“ (Матеј 26:3, 4). Поред Кајафе, ова група је укључивала и бивше првосвештенике, као што је Ана, који је био смењен али је задржао титулу. Ова група је такође обухватала и чланове уже породице тренутног и бившег првосвештеника.

Римљани су дозволили да свакодневне административне послове у Јудеји преузме јеврејска аристократија, укључујући и првосвештенике. То је Риму омогућавало да без интервенције војске контролише јудејску провинцију и прикупља порез од њих. Рим је очекивао од јеврејског свештенства да одржава ред и штити његове интересе. Римски намесници нису имали наклоност према јеврејским вођама, који су презирали римску доминацију. Али, због стабилности владавине, у најбољем интересу и једних и других било је да сарађују.

У време Кајафе, првосвештеник је заправо био и јеврејски политички вођа. Ану је на тај положај поставио Квириније, који је 6. или 7. године н. е. био римски намесник Сирије. Рабинска традиција потврђује да су похлепа, непотизам, тлачење и насиље били типичне одлике владајућих аристократских породица. Једна ауторка претпоставља да се Ана као првосвештеник побринуо да његов зет буде „брзо унапређен у храмској хијерархији. На крају крајева, што је Кајафа заузимао виши положај, то је био кориснији Ани“.

Валерије Гратус, намесник Јудеје, свргнуо је Ану с положаја око 15. године н. е. Следећа три првосвештеника, међу којима је био и један од Аниних синова, задржала су се кратко на том положају. Кајафа је постао првосвештеник око 18. године н. е. Понтије Пилат, који је постао намесник Јудеје 26. године н. е., задржао га је на том положају током своје десетогодишње владавине. Кајафина служба првосвештеника обухвата време Исусове службе све до времена када су његови ученици почели да проповедају. Али, Кајафа је био непријатељски настројен према хришћанској поруци.

Страх од Исуса и од Рима

Кајафа је гледао на Исуса као на опасног бунтовника. Исус је оспорио свештеничко тумачење сабатних закона и истерао продавце и мењаче новца из храма, говорећи да су од тог места направили „разбојничку пећину“ (Лука 19:45, 46). Неки историчари сматрају да је храмском трговином управљало Анино домаћинство — што је можда био још један разлог због ког је Кајафа покушао да ућутка Исуса. Када су свештенички главари послали службенике да ухапсе Исуса, они су били толико задивљени његовим говором да су се вратили празних руку (Јован 2:13-17; 5:1-16; 7:14-49).

Осмотримо шта се десило када су јеврејски свештеници сазнали да је Исус ускрснуо Лазара. У Јеванђељу по Јовану стоји: „Свештенички главари и фарисеји сазваше Синедрион и почеше да говоре: ’Шта да радимо, јер овај човек чини многе знакове? Ако га пустимо тако, сви ће поверовати у њега, и Римљани ће доћи и узеће нам и наше место и нашу нацију‘“  (Јован 11:47, 48). Чланови Синедриона су у Исусу видели претњу религиозном систему и јавном реду, за шта су били одговорни Пилату. Сваки већи покрет који би Римљани окарактерисали као подривачки, могао би изазвати њихову интервенцију међу Јеврејима — што је Синедрион хтео да избегне по сваку цену.

Иако није могао да порекне да је Исус вршио моћна дела, Кајафа није веровао у Исуса, већ је тражио начин да задржи свој положај и власт. Зар да призна да је Лазар ускрснут? Као садукеј, Кајафа није веровао у ускрсење! (Дела апостолска 23:8).

Колико је Кајафа био зао, јасно се видело из онога што је рекао осталим свештеницима: „Не схватате да је за ваше добро да један човек умре у корист народа, а не да цела нација буде уништена.“ У извештају се даље каже: „Међутим, то није рекао сам од себе; него је, пошто је те године био првосвештеник, пророковао да је Исусу одређено да умре за нацију, и не само за нацију него и да би Божју децу која су расејана сакупио у једно. Тако се тог дана договорише да га [Исуса] убију“ (Јован 11:49-53).

Кајафа није био свестан шта су његове речи заправо значиле. Пошто је служио као првосвештеник, он је изговорио пророчанство. b И други ће извући корист из Исусове смрти — а не само Јевреји. Захваљујући његовој откупној жртви, сви људи могу бити ослобођени ропства греху и смрти.

Завера за убиство

Јеврејски свештенички главари и старешине окупили су се у Кајафиној кући да би сковали план како да ухвате и убију Исуса. Вероватно је првосвештеник био укључен у одређивање цене за коју ће Јуда Искариотски издати Исуса (Матеј 26:3, 4, 14, 15). Међутим, једно убиство није могло задовољити Кајафине зле намере. „Свештенички главари договорили су се да убију и Лазара, јер су због њега многи Јевреји... почели да верују у Исуса“ (Јован 12:10, 11).

Кајафин роб, Малхо, био је у руљи која је кренула да ухапси Исуса. Исус је прво одведен код Ане на испитивање, а потом код Кајафе, који је већ окупио јеврејске старешине како би се одржало незаконито суђење током ноћи (Матеј 26:57; Јован 18:10, 13, 19-24).

Кајафа није реаговао када лажни сведоци нису могли да се сложе око својих изјава против Исуса. Он је знао шта његови саучесници у завери мисле у вези са самозваним Месијом. Зато је захтевао од Исуса да му каже да ли тврди да има право на ту титулу. Исус је одговорио да ће га његови тужитељи видети „како седи с десне стране силе и долази на облацима небеским“. Глумећи побожност, „првосвештеник раздера своје горње хаљине, говорећи: ’Похулио је! Шта нам још требају сведоци?‘“. Чланови Синедриона су се сложили да Исус заслужује смртну казну (Матеј 26:64-66).

Извршење пресуде су морали да одобре Римљани. Вероватно је Кајафа, као посредник између њих и Јевреја, био тај који је изложио случај пред Пилатом. Када је Пилат хтео да ослободи Исуса, Кајафа је по свој прилици био међу свештеничким главарима који су узвикивали: „На стуб с њим! На стуб с њим!“ (Јован 19:4-6). Он је вероватно подстицао мноштво да тражи ослобођење убице уместо Исуса и био је међу свештеничким главарима који су лицемерно изјавили: „Ми немамо краља осим цезара“ (Јован 19:15; Марко 15:7-11).

Кајафа је одбацио доказ о Исусовом ускрсењу. Супротставио се Петру и Јовану, а затим Стефану. Он је такође овластио Савла да ухапси све хришћане које пронађе у Дамаску (Матеј 28:11-13; Дела апостолска 4:1-17; 6:8–7:60; 9:1, 2). Међутим, око 36. године н. е., римски намесник  Сирије, Вителије, повукао је Кајафу с положаја првосвештеника.

Јеврејски записи представљају Кајафину породицу у негативном светлу. На пример, у Вавилонском Талмуду записана је тужбалица: „Тешко мени због куће Анине, тешко мени због њиховог шапутања“, то јест „клевета“. Сматра се да су разлог овог јадиковања били „тајни скупови на којима су се ковали тирански планови“.

Поука коју извлачимо из Кајафиног живота

Један изучавалац описује првосвештенике као људе који су били „крути, промућурни и способни, и врло вероватно охоли“. Охолост је спречила Кајафу да прихвати Месију. Зато не треба да будемо изненађени када људи данас одбијају библијску поруку. Неки нису довољно заинтересовани за истину из Писма да би напустили своја веровања. Други можда сматрају да је испод њихове части да буду понизни проповедници добре вести. Осим тога, хришћанска мерила нису привлачна особама које су непоштене и похлепне.

Требало је да Кајафа као првосвештеник помогне Јеврејима да прихвате Месију, али због похлепне жеље за моћи он је осудио Исуса. Његова мржња је вероватно трајала све док га нису положили у гроб. Извештај о Кајафином животу показује да човек након смрти иза себе не оставља само кости. Својим делима, ми стичемо трајну репутацију код Бога, или лошу или добру.

[Фуснота]

[Слика на 10. страни]

Јосиф Кајафа

[Слика на 10. страни]

Недавно откривена урна

[Извори слика на 10. страни]

Урна, натпис и пећина у позадини: Courtesy of Israel Antiquities Authority