Верни и неустрашиви упркос нацистичком тлачењу

Вилхелмина, краљица Холандије, упутила је 17. јуна 1946. поруку саучешћа једној породици Јеховиних сведока у Амстердаму. Том поруком је изразила своје дивљење сину те породице, Јакобу ван Бенекому, којег су убили нацисти за време Другог светског рата. Пре неколико година, градско веће Дутинхема, града у источном делу Холандије, одлучило је да једна улица носи име по Бернарду Полману, такође Јеховином сведоку који је погубљен за време рата.

ЗАШТО су нацисти били против Јакоба, Бернарда и других Јеховиних сведока у Холандији током Другог светског рата? И шта је омогућило овим Сведоцима да остану верни током година свирепог прогонства и да на крају стекну поштовање и дивљење својих сународника и краљице? Да бисмо то сазнали, подсетимо се неких догађаја који су водили до сукоба типа Давид и Голијат, између мале групе Јеховиних сведока и дивовске нацистичке ратне машинерије.

Забрањени — али активнији него икад раније

Нацистичка војска је 10. маја 1940. напала Холандију. Пошто је литература коју су дистрибуисали Јеховини сведоци разоткривала злодела нацизма и заступала Божје Краљевство, нацисти су сместа покушали да зауставе активност Сведока. За мање од три недеље након што су окупирали Холандију, нацисти су издали тајни указ којим се забрањују Јеховини сведоци. Један новински извештај је 10. марта 1941. објавио забрану, оптужујући Сведоке да воде кампању „против свих државних и религиозних институција“. Због тога се прогон сведока појачавао.

 Иако је озлоглашени Гестапо, то јест тајна полиција, држао под присмотром све цркве, занимљиво је да је само једну хришћанску организацију окрутно прогонио. „Прогонство до смрти, напад само на једну религиозну групу — Јеховине сведоке“, истиче холандски историчар др Луи де Јонг (Краљевина Холандија током Другог светског рата/Het Koninkrijk der Nederlanden in de Tweede Wereldoorlog/).

Гестапо је сарађивао с холандском полицијом да би пронашао и ухапсио Јеховине сведоке. Уз то је још и један путујући надгледник, који је подлегао страху и постао отпадник, давао нацистима информације о некадашњим суверницима. До краја априла 1941. ухапшено је 113 Сведока. Да ли је овај жестоки напад зауставио дело проповедања?

Одговор налазимо у Meldungen aus den Niederlanden (Извештају из Холандије), једном поверљивом документу немачке Sicherheitspolizei (службе безбедности), који је припремљен у априлу 1941. Тај извештај о Јеховиним сведоцима каже следеће: „Ова забрањена секта и даље енергично делује по читавој земљи, одржава илегалне састанке и растура летке са слоганима као што су ’Прогањање Божјих сведока је злочин‘ и ’Јехова ће казнити прогониоце вечним уништењем‘.“ Две недеље касније, исти извор је известио да „упркос томе што је служба безбедности предузела још строже мере против деловања Истраживача Библије, они су све активнији“. Да, и поред тога што су били у опасности да буду ухапшени, Сведоци су и даље обављали своје дело, поделивши у јавности више од 350 000 примерака литературе, само током 1941. године!

Шта је овој малој, али растућој групи од свега неколико стотина Сведока дало храбрости да се супротстави застрашујућим непријатељима? Попут Исаије, верног пророка из старог доба, Сведоци се боје Бога, а не човека. Зашто? Зато што су примили к срцу Јеховине охрабрујуће речи упућене Исаији: „Ја сам, ја сам онај који вас теши. Ко си ти па да се смртнога човека бојиш?“ (Исаија 51:12).

Неустрашивост изискује поштовање

До краја 1941, број Сведока који су били ухапшени повећао се на 241. Међутим, мало њих је подлегло страху од човека. Вили Лагес, озлоглашени члан немачке тајне полиције, цитиран је како каже да је „90 посто Јеховиних сведока одбило да открије било шта, док је само мали проценат припадника других  религиозних група имао снаге да ћути“. Једно запажање холандског свештеника Јоханеса Ј. Бускеса, који је био у затвору с неким Сведоцима, потврђује Лагесову изјаву. Бускес је 1951. написао:

„Тада сам развио велико поштовање према њима због њиховог поуздања и снаге вере. Никада нећу заборавити тог младића — није могао имати више од 19 година — који је растурао летке који су предсказивали пропаст Хитлера и Трећег рајха... Могао је бити ослобођен у року од пола године ако обећа да више неће учествовати у томе. То је веома одлучно одбио и био је осуђен на неограничен принудни рад у Немачкој. Знали смо врло добро шта то значи. Следећег јутра кад су га одводили и када смо се опраштали с њим, рекао сам му да ћемо мислити на њега и молити се за њега. Само је рекао: ’Не брините за мене. Божје Краљевство ће сигурно доћи.‘ Тако нешто се не заборавља, чак и ако имате све могуће примедбе против учења Јеховиних сведока.“

Упркос окрутном противљењу, број Сведока се и даље повећавао. Иако их је непосредно пред Други светски рат било око 300, 1943. године број се попео на 1 379. Нажалост, те године, од 350 Сведока који су били ухапшени 54 је умрло у различитим концентрационим логорима. Године 1944, у многим концентрационим логорима је још увек био 141 Јеховин сведок из Холандије.

Последња година нацистичког прогонства

Након дана Д, 6. јуна 1944, наступила је последња година прогонства Јеховиних сведока. У војном смислу, нацисти и њихови савезници су били притерани уза зид. Неко би помислио да ће у тој ситуацији нацисти одустати од прогањања недужних хришћана. Али баш током те године ухапшено је 48 Сведока, а још 68 од оних који су били затворени је страдало. Један од њих био је малопре споменути Јакоб ван Бенеком.

Осамнаестогодишњи Јакоб је био међу 580 особа које су се 1941. године крстиле као Јеховини сведоци. Убрзо после тога је напустио прилично уносан посао, јер се од њега захтевало да компромитује хришћанску неутралност. Запослио се као достављач и почео да служи као пуновремени слуга. Док је превозио библијску литературу био је ухваћен и ухапшен. Августа 1944, 21-годишњи Јакоб писао је својој породици из затвора у Ротердаму:

 „У веома сам добром стању и препун радости... До сада сам био испитиван четири пута. Прва два пута су били врло окрутни и страшно су ме испребијали, али захваљујући снази и незаслуженој доброти Господа, до сада ништа нисам открио. ... Већ сам био у прилици да одржим свеукупно шест говора, а 102 њих је слушало. Неки од њих су били веома заинтересовани и обећали су да ће чим буду ослобођени наставити с тим.“

Јакоб је 14. септембра 1944. одведен у концентрациони логор у холандски град Амерсфорт. Наставио је чак и тамо да сведочи. Како? Један човек који је с њим био у затвору присећа се: „Затвореници су употребљавали опушке које су стражари бацали и користили су листове Библије као папир за цигарете. Јакоб је некад успевао да прочита неколико речи с листа Библије који се користио за увијање цигарете. Одмах би нам на основу тих речи проповедао. Убрзо смо му дали надимак Јакоб ’Библијаш‘.“

У октобру 1944, Јакоб је био међу једном великом групом затвореника којима је наређено да копају противтенковске ровове. Јакоб није хтео то да ради јер му савест није дозвољавала да подржава ратна настојања. Иако су му стражари непрестано претили, није попустио. Један официр га је 13. октобра извео из самице и вратио на посао. И овај пут је Јакоб остао чврст. На крају му је наређено да сам себи ископа гроб и затим је убијен.

Прогон Сведока се наставља

Одважан став Јакоба и других разбеснео је нацисте и изазвао даљни прогон Сведока. Једна од њихових мета био је 18-годишњи Еверт Кетелареј. У почетку је Еверт бежао и скривао се, али касније су га ухватили и окрутно испребијали како би га натерали да им да информације о другим Сведоцима. Одбио је то и послат је у Немачку на принудни рад.

Истог тог месеца, октобра 1944, полиција је трагала за Евертовим зетом, Бернардом Луимесом. Кад су га нашли био је с још двојицом Сведока — Антониом  Рехмејером и Албертусом Босом. Албертус је већ провео 14 месеци у концентрационом логору. Ипак је после свог ослобођења ревно наставио с проповедањем. Нацисти су прво немилосрдно претукли ова три човека, а затим их убили. Тек кад је рат завршен пронашли су њихова тела и сахранили их. Убрзо после рата неколико локалних новина је писало о њиховом погубљењу. Једне новине су написале да су ова три Сведока доследно одбијала да за нацисте изврше било какав посао који се супротстављао Божјем закону, и још су додале да су „због тога морали да плате животом“.

У међувремену, 10. новембра 1944, раније поменути Бернард Полман је ухапшен и послат да ради на једном војном пројекту. Био је једини Сведок међу тим принудним радницима и једини који је одбио да ради тај посао. Стражари су покушавали на различите начине да га наведу на компромис. Нису му уопште давали да једе. Такође су га окрутно тукли тољагама, лопатама и кундацима. Осим тога, терали су га да гази кроз хладну воду дубоку до колена и затим су га затворили у један влажан подрум где је морао да проведе ноћ у мокрој одећи. Упркос свему томе, Бернард није попустио.

Током тог времена, двема Бернардовим сестрама које нису Јеховини сведоци било је дозвољено да га посете. Оне су га наговарале да се предомисли, али то га ни на који начин није пољуљало. Када су га питале да ли могу да ураде нешто за њега, он им је предложио да иду кући и проучавају Библију. Његови прогониоци су затим допустили да га посети његова жена која је била трудна, надајући се да ће она сломити његов отпор. Али њено присуство и охрабрујуће речи само су ојачали Бернардову одлучност да остане веран Богу. Петорица његових мучитеља су га стрељала 17. новембра 1944, док су остали принудни радници то посматрали. Иако је Бернард био већ мртав, изрешетали су му тело мецима, а надлежни официр се толико разбеснео да је потегао свој револвер и пуцао Бернарду у оба ока.

Мада је ово свирепо поступање потресло Сведоке који су сазнали за погубљење, остали су верни и неустрашиви и наставили су с хришћанским активностима. Једна мала скупштина Јеховиних сведока која се налазила близу подручја где је Бернард убијен, убрзо након његовог погубљења је саопштила: „Овога месеца, упркос олујном времену и препрекама које нам поставља Сатана, успели смо да будемо још активнији. Број сати проведених на терену повећао се са 429 на 765. ... Док је проповедао, један брат је наишао на човека коме је могао дати добро сведочанство. Човек га је питао да ли је то иста вера које је био онај човек који је убијен. Кад је чуо да јесте, узвикнуо је: ’Какав човек, каква вера! То ја зовем херојском вером!‘“

Јехова их памти

У мају 1945. нацисти су поражени и протерани из Холандије. Упркос немилосрдном прогонству током рата, број Сведока се повећао с неколико стотина на преко 2 000. Говорећи о тим Сведоцима из ратног периода, историчар др Де Јонг потврђује: „Велика већина њих се није одрекла вере упркос претњама и мучењу.“

Зато се с добрим разлогом неки световни ауторитети сећају Јеховиних сведока по храбром ставу који су заузели упркос нацистичкој владавини. Међутим, далеко важније је то што изузетан досије ових Сведока из ратног периода памте Јехова и Исус (Јеврејима 6:10). Током предстојеће Хиљадугодишње владавине Исуса Христа, ти верни и неустрашиви Сведоци који су дали живот у Божјој служби биће подигнути из спомен-гробова са изгледом да вечно живе на рајској земљи! (Јован 5:28, 29).

[Слика на 24. страни]

Јакоб ван Бенеком

[Слика на 26. страни]

Исечак из новина где је објављена наредба да се забране Јеховини сведоци

[Слике на 27. страни]

Десно: Бернард Луимес; ниже: Албертус Бос (лево) и Антонио Рехмејер; доле: Канцеларија Заједнице у Хемстеду