Скромност — особина која унапређује мир
Скромност — особина која унапређује мир
Како би само свет био угодан када би свако испољавао скромност. Људи би били мање захтевни, чланови породица мање свадљиви, међу компанијама би било мање конкуренције, а нације би биле мање ратоборне. Да ли би желео да живиш у таквом свету?
ИСТИНСКЕ слуге Јехове Бога се припремају за његов обећани нови свет у коме ће се, без изузетака, скромност сматрати јачом страном и врлином, а не слабошћу (2. Петрова 3:13). Заправо, они већ сада развијају скромност. Зашто? Првенствено зато што то Јехова тражи од њих. Његов пророк Михеј је забележио: „Показало ти се, о човече, што је добро, и што Јехова од тебе захтева! То је да по правди идеш и да волиш милосрђе, и да смерно пред Богом својим ходиш“ (Михеј 6:8).
Скромност подразумева много тога; то је одлика неког ко није уображен, то јест сујетан, и није склон да се хвали својим способностима, достигнућима и поседима. Један приручник каже да скромност такође значи „држати се у
оквиру граница“. Скромна особа остаје у оквиру граница пристојног понашања. Такође признаје да постоје границе између оног што треба да уради и оног што може да уради. Она је свесна тога да постоје ствари за које није овлашћена. Сигурно нас привлаче скромни људи. „Ништа није милије од истинске скромности“, писао је енглески песник Џозеф Адисон.Скромност није природно обележје несавршених људи. Морамо да се напрежемо да бисмо развили ту особину. Да би нас подстакла на то, Божја Реч описује многе догађаје у којима се огледају различити облици скромности.
Два скромна краља
Један од најлојалнијих Јеховиних слугу био је Давид, који је још као младић помазан за будућег краља Израела. После тога је био под великим притиском, јер је краљ Саул који је тада владао покушавао да га убије, због чега је био присиљен да живи као бегунац (1. Самуилова 16:1, 11-13; 19:9, 10; 26:2, 3).
Чак и под таквим околностима, Давид је био свестан да постоје границе у ономе што треба да уради да би сачувао живот. Једном приликом у пустињи, Давид није дозволио Ависају да повреди краља Саула док је овај спавао, рекавши: „Што се мене тиче, незамисливо је с Јеховиног гледишта да дигнем руку на помазаника Јеховиног!“ (1. Самуилова 26:8-11, NW). Давид је знао да није његово да уклони Саула с положаја краља. Тако је Давид у тој ситуацији показао скромност јер је остао у оквиру граница исправног поступања. Исто тако и Божје данашње слуге знају да „с Јеховиног гледишта“ постоје ствари које једноставно не могу да учине, па чак и ако је у питању живот (Дела апостолска 15:28, 29; 21:25).
Соломон, син краља Давида, такође је испољавао скромност као младић, премда на мало другачији начин. Када је био устоличен осећао је да је недорастао тешкој одговорности краља. Молио се: „Јехова, Боже мој, ти си поставио слугу свога краљем на место Давида, оца мога, а ја сам млад и немам још искуства.“ Очигледно је Соломон био свестан тога да му недостају способност и искуство. Био је скроман, и није испољио уображеност или сујету. Молио се Јехови за разборитост и молба му је била услишена (1. Краљевима 3:4-12).
Месија и његов претеча
Више од 1 000 година после Соломоновог доба, Јован Крститељ је извршавао дело које је припремало пут Месији. Као претеча Помазаника, Јован је испуњавао библијско пророчанство. Могао је да се хвали својом предношћу. Исто тако је могао да покуша да задобије част, јер је био Месијин рођак. Али Јован је рекао другима да није достојан чак ни сандале да одвеже Исусу. И када је Исус дошао да се крсти на реци Јордан, Јован је рекао: „Ти треба мене да крстиш, а ти долазиш к мени?“ То показује да Јован није био хвалисава особа. Био је скроман (Матеј 3:14; Малахија 4:5, 6; Лука 1:13-17; Јован 1:26, 27).
Исус је након крштења започео с пуновременом службом, проповедајући добру вест о Божјем Краљевству. Иако је био савршен човек, рекао је: „Ја не могу ништа да учиним сам од себе...не тражим своју вољу, него вољу онога који ме је послао.“ Осим тога, Исус није тражио част од људи, него је приписао Јехови славу за све што је чинио (Јован 5:30, 41-44). Каква скромност!
Дакле, сасвим је јасно да су лојалне Јеховине слуге — као што су Давид, Соломон, Јован Крститељ, па чак и савршени човек Исус Христ — показивали скромност. Нису били хвалисави, уображени, нити сујетни, већ су се држали у оквиру исправних граница. Њихови примери пружају довољно разлога данашњим Јеховиним слугама да развијају и испољавају скромност. Али има и других разлога за тако нешто.
У овом бурном времену људске историје, скромност је веома вредна особина за праве хришћане. Она нам омогућује да будемо
у миру с Јеховом Богом, с другима и сами са собом.Мир с Јеховом Богом
Мир с Јеховом Богом је могућ само ако се држимо у оквиру граница правог обожавања које је он поставио. Наши прародитељи, Адам и Ева, прекорачили су ограничења која је Бог поставио и тако пали као прве људске жртве нескромности. Изгубили су добар положај пред Јеховом, као и свој дом, будућност, па и живот (Постање 3:1-5, 16-19). Какву су само огромну цену платили!
Научимо нешто из неуспеха Адама и Еве, пошто у правом обожавању постоје границе у погледу тога како морамо поступати. Примера ради, Библија наводи да „ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни мушкарци који се држе за неприродне сврхе, ни мушкарци који лежу с мушкарцима, ни лопови, ни похлепне особе, ни пијанице, ни они који говоре погрдно, ни изнуђивачи неће наследити Божје краљевство“ (1. Коринћанима 6:9, 10). Јехова је мудро поставио ова ограничења за наше добро, и бићемо мудри уколико се држимо унутар тих граница (Исаија 48:17, 18). Пословице 11:2 нам кажу: ’Мудрост се код смерних налази.‘
Шта ако нам нека религиозна организација говори да можемо прелазити те границе и још увек имати мир с Богом? Онда та организација покушава да нас заведе. С друге стране, скромност нам помаже да развијамо близак однос с Јеховом Богом.
Мир с другима
Скромност такође доприноси и мирољубивим односима с другима. На пример, када родитељи пружају пример тиме што су задовољни основним стварима и дају предност духовним, деца ће врло вероватно прихватити исти став. Младима ће тако бити лакше да буду задовољни чак и ако не могу увек добити оно што желе. То ће им помоћи да скромно живе, а породични живот ће бити мирнији.
Они који надгледају треба посебно да пазе на то да буду скромни и да не злоупотребљавају свој ауторитет. Рецимо, хришћанима се саветује: „Не идите преко онога што је написано“ (1. Коринћанима 4:6). Скупштинске старешине схватају да не смеју да намећу другима свој лични укус. Уместо тога, кад је реч о понашању, одевању, дотеривању или рекреацији, они користе Божју Реч као основу да би подстакли на исправан смер (2. Тимотеју 3:14-17). Када чланови скупштине запазе да се старешине држе у оквиру граница које поставља Писмо, то их наводи да поштују те људе што доприноси срдачном, љубазном и мирољубивом духу у скупштини.
Мир са самим собом
Особе које испољавају скромност награђене су унутрашњим миром. Скроман човек не изгара од амбиција. Тиме се не жели рећи да он нема личне циљеве. Можда, рецимо, жели додатне предности службе, али чека на Бога, и коју год хришћанску предност да добије он приписује заслугу Јехови. То не сматра личним успехом. Тиме скромна особа постаје ближа Јехови, ’Богу мира‘ (Филипљанима 4:9).
Претпоставимо да понекад осећамо како су нас други превидели. Али зар није боље да будемо превиђени зато што смо скромни, него да привлачимо пажњу својом нескромношћу? Скромни људи нису обузети амбицијама. Због тога они имају мир сами са собом, што користи њиховој емоционалној и физичкој добробити.
Развити и сачувати скромност
Адама и Еву је савладала нескромност — особина коју су пренели на своје потомство. Шта нам може помоћи да не направимо исту грешку као и наши прародитељи? Како да развијемо скромност, ту изврсну особину?
Пре свега, помоћи ће нам ако исправно разумемо где нам је место у односу на Јехову, Створитеља свемира. Која бисмо лична достигнућа икада могли упоредити с оним што је Бог постигао? Јехова је упитао свог верног слугу Јова: „Где си био кад сам земљу основао? Кажи, ако разума имаш“ (Јов 38:4). Јов није могао одговорити. Нису ли и наше знање, способности и искуство ограничени? Зар нам није од користи да признамо своја ограничења?
Надаље, Библија нам каже: „Јеховина је земља и све што је у њој, васељена и све што у њој живи.“ То подразумева „свеколико горско зверје и све животиње на хиљаде по планинама“. Јехова може да каже: „Моје је сребро и моје је злато“ (Псалам 24:1; 50:10; Агеј 2:8). Шта ми то имамо што се може упоредити с оним што Јехова има? Заиста, чак ни најбогатији човек нема разлога да се хвали оним што поседује! Зато је мудро да следимо надахнути савет апостола Павла упућен хришћанима у Риму: „По незаслуженој доброти која ми је дата кажем свакоме који је међу вама да не мисли о себи више него што треба да мисли“ (Римљанима 12:3).
Као Божје слуге које желе да развијају скромност, треба да се молимо за плод духа — љубав, радост, мир, дуготрпљивост, љубазност, доброту, веру, благост, самоконтролу (Лука 11:13; Галатима 5:22, 23). Зашто? Зато што ће нам свака од ових особина олакшати да будемо скромни. Рецимо, љубав према другима ће нам помоћи да се боримо с нагињањем да будемо хвалисави или уображени. А самоконтрола ће нас навести да станемо и размислимо пре него што нескромно поступимо.
Чувајмо се! Стално треба да будемо на опрезу да не упаднемо у замку нескромности. Два краља која су претходно поменута нису у свакој прилици била скромна. Краљ Давид је несмотрено поступио када је извршио попис становништва у Израелу, што је било против Јеховине воље. Краљ Соломон је постао толико нескроман да се чак прикључио кривом обожавању (2. Самуилова 24:1-10; 1. Краљевима 11:1-13).
Све док траје овај безбожни систем ствари морамо стално пазити да останемо скромни. Али то је вредно труда. У Божјем новом свету, људско друштво ће сачињавати само они који су скромни. Они ће скромност сматрати јачом страном, а не слабошћу. Како ли ће то предивно бити кад сви људи и све породице буду благословљене миром који је резултат скромности!
[Слика на 23. страни]
Исус је скромно приписивао Јехови заслугу за све што је радио