Питања читалаца

Да ли је ’обележавање‘ споменуто у 2. Солуњанима 3:14, NW формалан скупштински поступак или је то нешто што хришћани сами чине како би избегавали непослушне?

То што је апостол Павле написао Солуњанима показује да скупштинске старешине имају јасну улогу у таквом ’обележавању‘. Међутим, након тога и хришћани као појединци тако поступају, чинећи то с духовним циљевима на уму. То ћемо најбоље разумети ако осмотримо Павлов савет у изворном контексту.

Павле је помогао да се оснује скупштина у Солуну, помажући мушкарцима и женама да постану верници (Дела апостолска 17:1-4). Касније им је писао из Коринта да би их похвалио и охрабрио. Павле је такође пружио и неопходан савет. Подстицао их је ’да им циљ буде да мирно живе и да гледају своја посла и да раде својим рукама‘. Међутим, неки нису тако поступали па је стога Павле додао: „Подстичемо вас, браћо, опомињите неуредне, говорите утешно депресивним душама, пружајте подршку слабима.“ Јасно је, дакле, да је међу њима било ’неуредних‘ a којима је био потребан савет (1. Солуњанима 1:2-10; 4:11; 5:14, NW).

Неколико месеци касније, Павле је написао своје друго писмо Солуњанима, уз додатне коментаре о Исусовој будућој присутности. Павле је такође пружио и даљње смернице о томе како да се поступа с неуреднима који ’ништа нису радили, него су се мешали у туђе послове‘. Њихови поступци били су супротни како Павловом примеру марљивог радника, тако и његовој јасној заповести да особа ради што је неопходно да би се могла издржавати (2. Солуњанима 3:7-12, ДК). Павле је  дао смернице за предузимање одређених корака. Ти кораци су настали након онога што су старешине већ биле учиниле да би опоменуле или саветовале неуредне. Павле је написао:

„Препоручујемо вам, браћо... да се одвојите од свакога брата који живи неуредно а не по науци коју примисте од нас. А ви, браћо, не сустајте на добрим делима. А ако ко не послуша речи посланице наше, онога забележите [„обележите“, NW] и не мешајте се с њим, да се посрами, али га не држите као непријатеља, него га светујте као брата“ (2. Солуњанима 3:6, 13-15).

Тако су даљњи кораци укључивали дистанцирање од неуредних, њихово обележавање, престанак дружења с њима, али ипак и њихово саветовање као браће. Шта би то навело чланове скупштине да предузму ове кораке? Да бисмо то лакше разјаснили, осмотримо три ситуације на које се Павле овде није усредсредио.

1. Знамо да су хришћани несавршени и да имају слабости. Ипак, љубав је обележје правог хришћанства, које нас позива да будемо разумни и да опраштамо другима грешке. На пример, код неког хришћанина би у ретким случајевима могло доћи до излива гнева, као што се то догодило између Варнаве и Павла (Дела апостолска 15:36-40). Или можда због умора неко може да изусти грубе и оштре речи. У таквим случајевима, ако показујемо љубав и примењујемо библијски савет, можемо прећи преко грешке, и наставити да живимо, дружимо се и радимо заједно с нашим хришћанским братом (Матеј 5:23-25; 6:14; 7:1-5; 1. Петрова 4:8). Јасно је да Павле није говорио о слабостима овакве врсте у 2. Солуњанима.

2. Павле није говорио ни о ситуацији у којој хришћанин лично изабира да ограничи своје дружење с другим хришћанином чији путеви или ставови нису добри — на пример, када је реч о особи која је изгледа претерано усредсређена на рекреацију или на материјалне ствари. Или о родитељу који жели да ограничи дружење свог детета с младима који не поштују родитељски ауторитет, играју се на груб или опасан начин или хришћанство не схватају озбиљно. То су личне одлуке које су у складу с оним што стоји у Пословицама 13:20: „Ко с мудрима иде, тај постаје мудар, али зло пролази ко се с безумнима дружи.“ (Упореди с 1. Коринћанима 15:33.)

3. Приликом једне много озбиљније ствари, Павле је писао Коринћанима о особи која озбиљно греши и не каје се. Такви непокајнички грешници треба да буду искључени из скупштине. Да тако кажемо, требало је тог ’злог‘ човека предати Сотони. Дакле, није требало да се лојални хришћани мешају с таквим злим људима; апостол Јован је подстицао хришћане да чак и не поздрављају такве (1. Коринћанима 5:1-13; 2. Јованова 9-11). Међутим, ни то се не уклапа у савет дат у 2. Солуњанима 3:14.

Ситуација која укључује „неуредне“ у смислу у ком је то у 2. Солуњанима споменуто, сасвим је другачија од ове три наведене. Павле је написао да су то још увек била ’браћа‘, коју треба опомињати и с којом треба поступати као с таквом. Дакле, проблем с „неуредном“ браћом није ни на нивоу пуких личних ствари међу хришћанима, нити је то ствар која би била толико озбиљна да скупштинске старешине морају да се умешају и искључе дотичног, као што је то Павле учинио када је настала неморална ситуација у Коринту. „Неуредни“ нису били криви за тежак грех, као што је био крив искључени човек из Коринта.

„Неуредне“ особе у Солуну биле су криве због већих одступања од хришћанства. Оне нису хтеле да раде, било зато што су мислиле да је Христов повратак непосредно близу или зато што су биле лење. Осим тога, оне су правиле метеж тако што су се ’мешале у туђе ствари‘. Вероватно су их скупштинске старешине увек изнова опомињале, у складу с Павловим саветом из његовог првог писма, као и у складу с другим божанским саветима (Пословице 6:6-11; 10:4, 5; 12:11, 24; 24:30-34). Ипак, те особе су истрајале на путу који се лоше одражавао на скупштину и који је могао да се прошири и на друге хришћане. Зато је хришћански старешина Павле, без именовања појединаца, јавно скренуо пажњу на њихову неуредност, разоткривајући њихов погрешан начин живота.

Он је такође ставио скупштини до знања да би било прикладно да и они као појединци ’обележе‘ те неуредне. Тиме се указивало на то да хришћани треба да обрате пажњу на оне чији су поступци одговарали ономе на шта је скупштина јавно била упозорена. Павле им је саветовао да се ’клоне сваког брата који ходи неуредно‘. То сигурно није значило да се таква особа у потпуности одбаци, пошто је требало да га ’и даље опомињу као брата‘. Они би с том особом и даље имали хришћанске контакте на састанцима а можда и у служби. Могли су се надати да ће тај брат позитивно реаговати  на опомену и напустити свој начин живота који узнемирава.

У ком се смислу требало ’клонити‘ такве особе? Очигледно, радило се о дружењу. (Упореди с Галатима 2:12.) То што су престали да се друже и забављају с том особом могло јој је дати до знања да се принципијелним људима не допада њен начин живота. Чак и ако се та особа није посрамила и променила, у најмању руку било би мање вероватно да ће други прихватити њен начин живота и постати попут ње. Истовремено, требало је да се ови хришћани усредсреде на позитивне ствари. Павле их је саветовао: „А ви, браћо, не сустајте на добрим делима“ (2. Солуњанима 3:13).

Наравно, овај апостолски савет не даје основа да се гледа с висине на нашу браћу која праве неке мање грешке или да им се суди. Уместо тога, његов је циљ да се помогне особи која живи начином живота који узнемирава друге и који се у великој мери не слаже с хришћанством.

Павле није постављао детаљна правила покушавајући да направи неку компликовану процедуру. Али јасно је да старешине треба најпре да посаветују неуредне и пробају да им помогну. Ако им то не пође за руком и те особе и даље истрајавају у начину живота који узнемирава друге, и прети да се то и на друге прошири, тада они могу закључити да би требало упозорити скупштину. Могу припремити и говор о томе зашто треба избегавати такву неуредност. Они неће спомињати имена, али ће њихов упозоравајући говор помоћи да се скупштина заштити јер ће одговорне особе предузети додатне кораке како би се ограничило дружење са особама које отворено показују такву неуредност.

Надајмо се да ће се с временом неуредни постидети свог начина живота и бити подстакнут да се промени. Кад старешине и други у скупштини уоче ту промену, тада они могу лично одлучити хоће ли прекинути ограничења везана за дружење с том особом.

Укратко речено: скупштинске старешине предводе у помагању и саветовању уколико неко живи неуредно. Ако та особа не види грешку у свом начину живота већ и даље представља нездрав утицај, старешине могу упозорити скупштину говором који разјашњава гледиште Библије — било да је реч о забављању с неверницима, или било које друго неисправно понашање (1. Коринћанима 7:39; 2. Коринћанима 6:14). Хришћани у скупштини који су на овај начин упозорени могу лично одлучити хоће ли ограничити било коју врсту дружења са особама које очигледно неуредно живе али су још увек браћа.

[Фусноте]

[Слике на 31. страни]

Хришћанске старешине опомињу неуредне али их још увек сматрају суверницима