МУХАМЕДУ Буазизију је свега било доста. Овај двадесетшестогодишњи улични продавац у Тунису био је очајан јер није могао да нађе бољи посао. Знао је и за подмићивање искварених службеника. Тог јутра, 17. децембра 2010, тржишна инспекција му је конфисковала воће које је продавао. Када су му узели вагу, побунио се, а неки очевици кажу да га је једна полицајка ошамарила.

Понижен и бесан, Мухамед је отишао у оближњу зграду локалних власти да се жали, али нико није хтео да га саслуша. Испред зграде је, кажу, викао: „Од чега мислите да живим?!“ Полио се запаљивом течношћу и запалио. За мање од три недеље, умро је од опекотина.

Овај очајнички чин Мухамеда Буазизија одјекнуо је и ван граница Туниса. Многи сматрају да је тај догађај покренуо протесте који су оборили државни режим те земље и они су се убрзо проширили на друге арапске земље. Буазизи и још четворо других су 2011. добили награду „Сахаров“, коју Европски парламент додељује за слободу мисли, а лондонски лист The Times прогласио га је за личност 2011. године.

Као што овај пример показује, протести могу водити до промена. Али шта стоји иза недавног таласа протеста који је захватио свет? Постоји ли неко друго решење?

Узроци многих протеста су следећи:

• Незадовољство социјалним системом. Када људи сматрају да постојећа власт и привредна структура служе њиховим потребама, немају разлога да се буне — решења за проблеме једноставно траже у оквиру постојећег поретка. Али када виде да је систем корумпиран и неправедан и да је на страни повлашћене неколицине, ситуација је зрела за грађанске немире.

• Конкретан догађај. Често је довољна једна „варница“ да код резигнираних људи створи осећај да морају нешто променити. Примера ради, случај Мухамеда Буазизија је изазвао масовне протесте у Тунису. У Индији је активиста Ана Хазаре, огорчен због корупције, штрајковао глађу и тако покренуо своје присталице на демонстрације у 450 градова.

Као што је у Светом писму одавно речено, живимо у свету у ком појединци имају моћ док други пате под њиховом влашћу (Проповедник 8:9). Корупција и неправда су данас још распрострањеније него у библијско доба. Људи су више него икада раније разочарани у политичке и економске системе. Вести брзо путују захваљујући електронским справицама као што су паметни телефони, затим интернету и програмима који емитују само вести, па тако допиру и до забачених подручја. На тај начин изазивају реакцију великог броја људи.

Присталице социјалних немира кажу да се захваљујући протестима постиже следеће:

• Олакшање сиромашнима. Током Велике депресије 1930-их, у Чикагу су многи избацивани из кућа јер нису могли да плаћају станарину. Због тога су избиле демонстрације, те је обустављено избацивање сиромашних подстанара, а неки демонстранти су добили посао. Након сличних протеста у Њујорку, 77 000 породица враћено је у своје домове.

• Исправљена неправда. Године 1955/56, бојкот аутобуса у Монтгомерију, у америчкој држави Алабами, водио је до укидања закона о одвојеном седењу црнаца и белаца у аутобусима.

• Обустављени грађевински пројекти. Страхујући од загађења, на десетине хиљада људи је децембра 2011. устало против изградње термоелектране на угаљ близу Хонг Конга. Зато је овај пројекат обустављен.

 Наравно, демонстранти не успеју увек да се изборе за своје циљеве. На пример, политичке вође понекад одлуче да казне демонстранте, а не да им попусте. Недавно је председник једне блискоисточне земље о протестима у својој земљи рекао: „Мора се одговорити гвозденом песницом.“ На хиљаде их је погинуло у тим нередима.

Чак и када демонстранти остваре своје циљеве, неминовно се појаве нови проблеми. Коментаришући нови режим у једној афричкој земљи, један од учесника у свргавању претходне власти изјавио је за часопис Time: „То је била утопија која се одмах претворила у хаос.“

Многи истакнути људи сматрају да је побуна против окрутних власти морални императив. Примера ради, бивши председник Чешке Вацлав Хавел, који је годинама био у затвору због борбе за људска права, 1985. написао је следеће: „[Дисидент] може жртвовати једино самог себе зато што нема другог начина да потврди истину за коју се залаже.“

Те речи као да описују оно што су из очаја урадили Мухамед Буазизи и остали. Недавно је у једној азијској земљи  било много случајева самоспаљивања у знак протеста против верског и политичког угњетавања. Образлажући каква осећања стоје иза тих екстремних поступака, један човек је за часопис Newsweek изјавио: „Немамо оружје. Не желимо да наудимо другим људима. Шта друго преостаје човеку?“

Библија нуди решење за неправду, корупцију и тлачење. У њој се описује владавина коју је Бог успоставио на небу, која ће заменити политичке и привредне системе због којих настају протести. Једно пророчанство о будућем владару те владавине каже: „Он [ће] избавити убогога који у помоћ зове, невољника и сваког ко помоћника нема [...] Од тлачења и насиља откупиће душу њихову, крв њихова биће драгоцена у очима његовим“ (Псалам 72:12, 14).

Јеховини сведоци верују да је Божје Краљевство једина права нада за остварење мира у свету (Матеј 6:9, 10). Зато они не учествују у протестима. Али да ли је нереално веровати да ће Бог успоставити своју власт и решити проблеме? Можда тако делује, али многи су стекли поуздање у то Божје обећање. Зашто и сами не бисте то испитали?