Како помоћи особи која пати од неког анксиозног поремећаја

„Често имам јако лупање срца, изненада ме облије хладан зној и губим дах. Преплаве ме осећања ужасног страха, тескобе и конфузије.“ (Изабела у својим четрдесетим; пати од паничног поремећаја)

АНКСИОЗНОСТ се може описати као „неодређен страх, тескоба и забринутост“. На пример, да ли сте се некада уплашили када сте наишли на опасног пса? Шта се дешава када пас оде? Прођу вас страх и узнемиреност. Када онда та осећања прерасту у поремећај?

Када више нема разлога за страх и тескобу а особа их осећа, то јест када страх постане хроничан, то може бити знак анксиозног поремећаја. Према једној недавној студији, која је у периоду од годину дана спровођена у више европских земаља, анксиозни поремећаји су најчешћа група менталних поремећаја. Резултати студије показују да у земљама у којима је вршена та студија, 12 посто особа од 18 до 65 година, то јест 36,3 милиона Европљана пати од неког анксиозног поремећаја. Размислите о Изабели, цитираној на почетку. Снажна осећања која муче особе попут ње могу имати озбиљне последице по особу.

Поред тога, то може утицати и на укућане. Али, није све тако црно. Једна публикација америчког Националног института за ментално здравље каже: „Ефикасне терапије за лечење анксиозних поремећаја су доступне и у том правцу се врше  истраживања која откривају нове методе лечења. На тај начин се већини оболелих може помоћи да воде продуктиван, испуњен живот.“

Чланови породице и пријатељи такође могу бити од помоћи. Како?

Како помоћи

Пружајте подршку. Моника, која има генерализовани анксиозни поремећај и посттрауматски стрес, каже са чим се она суочава: „Већина људи не разуме моје емоционалне проблеме.“

Особе које пате од оваквих поремећаја често се боје да их други неће разумети па се труде да сакрију свој проблем. Због тога се може појавити осећај кривице који погоршава емоционално стање. Зато је веома важно да чланови породице и пријатељи буду права подршка.

Потражите информације о поремећају. Нарочито је добро да то ураде особе које су блиске са оним ко има овај проблем, на пример, чланови уже породице и блиски пријатељи.

Будите извор утехе. Апостол Павле, хришћански мисионар из првог века, подстакао је пријатеље у Солуну следећим речима: „Тешите једни друге и изграђујте једни друге“ (1. Солуњанима 5:11). То можемо и речима и тоном гласа. Треба да покажемо да нам је заиста стало до нашег пријатеља и не треба да га осуђујемо или да говоримо оно што би га повредило.

Погледајмо какви су били тобожњи пријатељи Јова, човека по коме је једна библијска књига добила име. Ти људи су сугерисали да Јов прикрива своје грехе и да је његова патња резултат тог заташкавања.

Дакле, пазите на осећања особе која пати од неког анксиозног поремећаја. Пажљиво је слушајте. Покушајте да ствари сагледате из њеног угла, а не свог. Не пренагљујте са закључцима док је слушате. Јовови лажни пријатељи су то радили и зато су били названи ’окрутним тешитељима‘. Због њих се осећао још горе! (Јов 16:2).

Не заборавите колико је важно пажљиво слушање. Пустите особу да отворено каже како се осећа. То вам може помоћи да боље разумете кроз шта пролази. Помислите колико ће јој то значити. Тако ћете можда допринети томе да јој живот буде бољи и смисаонији.

 [Оквир/Слика на 27. страни]

Типови анксиозних поремећаја

Веома је важно бити упознат са анксиозним поремећајима, нарочито када је у питању неки члан уже породице или близак пријатељ. Сазнајте нешто о пет типова таквих поремећаја.

Панични поремећај. Сетите се Изабеле с почетка овог чланка. Снагу јој не одузимају само панични напади. „И кад је све у реду плаши ме помисао да ћу опет добити напад“, каже она. Зато они који пате од овог поремећаја често избегавају места на којима су имали напад. Неки су се толико учаурили да не излазе из куће, а неки успевају да се суоче с неком ситуацијом само када је поред њих особа којој верују. Изабела каже: „Напад може изазвати сама помисао на то да сам сама. Мама ми улива осећај сигурности. Не могу да поднесем да није у мојој близини.“

Опсесивно-компулзивни поремећај. Особе опседнуте бактеријама или прљавштином осећају се присиљено да стално перу руке. Рејнан који пати од овог поремећаја каже: „У мом уму влада узнемиреност док се стално враћам на грешке из прошлости, увек их изнова анализирам и сагледавам из свих могућих углова.“ Као резултат јавља се опсесија да се другим људима признају грешке из прошлости. Рејнану је стално потребна подршка. Али лекови му помажу да држи своју опсесију под контролом. *

Посттрауматски стресни поремећај. Недавних година овим термином се описује више психолошких симптома које људи могу доживети после крајње трауматичног догађаја, током ког је постојала претња физичким повређивањем или је до њега и дошло. Особе које имају посттрауматски стрес лако се преплаше, бивају раздражљиве, емоционално отупеле, губе интересовање за ствари у којима су раније уживале и тешко им је да осете наклоност према другима, посебно према онима с којима су некада били блиски. Неки постају агресивни, чак и насилни, и избегавају ситуације које их подсећају на трауматичан догађај.

Социјална фобија или социјални анксиозни поремећај. Овај израз се односи на особе које су страшно узнемирене и пуне комплекса у односима с другима. Неке од њих имају изразит, упоран страх од туђих погледа и боје се да не буду процењиване и критиковане. Могу бити забринуте данима или недељама пре неког догађаја. Тај страх може бити толико интензиван да их омета у послу, школи и другим уобичајеним активностима. Такође им је тешко да стичу и одржавају пријатељства.

Генерализовани анксиозни поремећај. Моника, коју смо раније споменули, пати од овог поремећаја. Дан јој пролази у „претераној бризи“, чак иако има мало или нимало разлога за њу. Оболели имају мрачне слутње и превише су забринути за здравље, новац, породичне проблеме и проблеме на послу. Сама помисао на то како ће издржати још један дан, у њима може изазвати тескобу. *

[Фусноте]

[Слика на 26. страни]

„Тешите једни друге“