Да ли је то заиста дрво?

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АУСТРАЛИЈЕ

ШИРОКО и округласто аустралијско дрво боаб, које се истиче у пустињском крајолику, може изгледати необично, па чак и ружно. Током сушног периода, кад на њиховим гранама нема лишћа, велики боаби више личе на чудновата створења с пипцима који се пружају ка небу него на дрвеће. Према једној абориџинској легенди, ово дрво је било проклето и окренуто наопачке!

Док су млади, боаби су релативно витки и лепо изгледају. Али, како старе, њихова сива стабла постају све шира, истрошена и пуна бразготина. „Изгледају као да пате од неке болести“, написао је 1837. године истраживач Џорџ Греј. Зашто се боаби толико разликују од већине другог дрвећа и зашто их у аустралијској дивљини подједнако воле и цене и Абориџини и досељеници?

Краће је боље

У природном окружењу, ово дрвеће расте у Африци, на Мадагаскару и у северозападној Аустралији. Међутим, док се у већини земаља оно назива баобаб, Аустралијанци већ дуго користе име боаб. Староседеоци су волели да скраћују имена — можда да не би прогутали неку од мува којих има на сваком кораку, кажу неки овдашњи хумористи. Тако су реч баобаб скратили у боаб и то ново име се убрзо чврсто укоренило у њиховом свакодневном говору.

Боаби су добили још један назив — „дрвеће мртвих пацова“. Зашто су тако ружно описани? Махуне овог дрвећа издалека подсећају на мртве пацове који висе на гранама окачени за репове. Осим тога, када су његови цветови згњечени или оштећени, они брзо ферментишу, испуштајући ужасан смрад попут трулог меса. Али када су здрави, цветови боаба су велики, бели и мирисни.

Створен да опстане у свим условима

Велики број боаба расте у Кимберлију, забаченој области државе Западна Аустралија и у суседној Северној територији. Тамо се наизменично смењују релативно кратко раздобље обилних монсунских киша и сушни период.

Боаби су познати по томе што се брзо опорављају. Често живе вековима. „Чак и кад је оштећено ватром или му је кора потпуно огуљена, ово дрвеће обично преживи и после опоравка наставља  да расте“, каже стручњак за физиологију биљака Д. А. Херн. * Он додаје: „Животна снага овог дрвећа је толика да ће увек, осим када је потпуно уништено, наставити да скоро нормално расте.“ Одлучан да преживи, један боаб који је био спакован у сандук да би касније био транспортован преко мора, пустио је корење кроз отворе у сандуку и у тло испод њега!

У каменитим речним коритима, на стеновитим стрминама или пешчаним равницама где расту, боаби често надвисују остало дрвеће. На платоу Кимберли, високи су по 25 или више метара, а обим дебла им је скоро једнак висини.

Тајна боабовог великог обима је у води. Попут сунђера, ово дрво је меко, влакнасто и може да задржи у себи велику количину течности. Након што упије воду од монсунских киша, његово дебло се видно увећа. Како сушна сезона одмиче, боаб се полако враћа на своју претходну величину.

Да би опстало током оштрих зимских месеци, листопадно дрвеће одбацује своје лишће. Што се тиче боаба, то се дешава током дуге сушне сезоне. При крају тог периода, дрво напупи и брзо се окити новим лишћем. Због овог видљивог „обавештења“ да се ближи кишна сезона, житељи тог подручја понекад називају боаб „биљним календаром“.

Цветови боаба се отварају само ноћу, трају свега неколико сати и почињу да вену чим сунце гране. Цветне махуне сазревају и претварају се у велике дугуљасте коштуњаве чауре које се, након што падну на земљу, распукну и ослобађају семе.

Дрво живота

За Абориџине из Кимберлија, семенке, лишће, смола и корен боаба већ дуго су цењен и важан извор хране. Пре него што се осуше, семенке имају меко, бело месо које је пријатног укуса. У сушним раздобљима, Абориџини жваћу влакнасто меко дрво и корен боаба, који садрже драгоцену влагу. Током веома кишних сезона, староседеоци понекад нађу воду која се накупила у шупљинама дрвета и у основи грана.

Када су се 1856. године чланови експедиције коју је предводио Огастус Грегори разболели од скорбута, кували су језгро боабових ораха и тако добили „џем веома пријатног укуса“. Захваљујући томе што је пулпа богата витамином Ц, ти људи су брзо оздравили.

Подсетници на прошла времена

Некада су и Абориџини и европски досељеници користили дрвеће боаба као огласне табле. Године 1820, истраживачки брод Мермејд извучен је на обалу Кимберлија ради ремонта. Пошто је Министарство морнарице захтевало да се остави неки јасан доказ да је брод био ту, капетан Филип Паркер Кинг је на стабло једног великог боаба урезао натпис „HMC Mermaid 1820“.

Тај боаб, који је с временом назван Дрво Мермејд, имао је тада обим од скоро 9 метара. Његов садашњи  обим је мало већи од 12 метара. Иако натпис на њему више није тако јасан, он и даље служи као подсетник на те прве истраживаче. Туристи који овде долазе из свих крајева света и данас могу да прочитају поруке које су урезане дубоко у кору стабала неких старих боаба.

Када су европски досељеници стигли на плато Кимберли, огромни боаби су коришћени као путокази, места за састајање и логоровање у непознатој земљи. Сточари који су се селили из места у место пуштали су стоку да се одмара под боабима на којима су била урезана занимљива имена као што су Хотел Оријентал, Хотел Клуб или Хотел Ројал.

Када су 1886. године непријатељски расположени Абориџини украли бродић немачком досељенику Аугусту Луканусу, њему и његовим сапутницима предстојало је путовање од 100 километара до града Виндама. Међу препрекама на том путу биле су речице и реке које су врвеле од крокодила. Луканус је касније написао да су он и његова дружина из дневника једног од првих истраживача сазнали да је „он закопао неке столарске алатке близу Пит Спрингса, под једним великим боабом на ком је урезао своје иницијале“. Задивљујуће је што су успели да пронађу дрво и алат. Затим су „оборили један леп велики боаб“ и у року од пет дана направили чамац који је добро пловио. Сви су безбедно стигли кући.

Два најпознатија боаба су такозвано Дерби и Виндам „затворско дрвеће“, које је тако названо по оближњим градовима. Према популарном предању, та два огромна шупља дрвета, од којих је свако довољно велико да се у њега смести више људи, служила су у 19. веку као затвори. Међутим, неки данашњи историчари оспоравају такве тврдње. У сваком случају, ови упечатљиви примерци су омиљено стециште туриста.

Инспирација за уметнике

Некада су људи урезивали поруке и слике на стабла боаба. Данас је другачије — уметници из унутрашњости Аустралије свој таленат показују резбарећи овалне боабове орахе који могу бити дугачки до 25 центиметара и имати пречник од 15 центиметара.

Уметник најпре бира одговарајући орах с дрвета а затим помоћу џепног ножића израђује на његовој смеђој љусци слике пуне детаља. Најчешћи мотиви су дивље животиње, Абориџини у лову или људска лица и фигуре. Ове рукотворине често купују колекционари, као и туристи и власници продавница.

Мора се признати да боаб није тако велики као секвоја, тако отмен као јаблан, нити га красе живописне боје као јавор у јесен. Па ипак, ова издржљива и отпорна биљка која је драгоцено обележје аустралијске дивљине, својеврсно је признање Створитељу и можда показатељ да он има добар смисао за хумор.

[Фуснота]

[Слика на 17. страни]

Цветови боаба се отварају ноћу и трају свега неколико сати

[Слика на 18. страни]

Боабов орах на ком је изрезбарен гуштер огрличар