БИБЛИЈУ су писали поштени људи који су отворено говорили о свему. Њихова искреност јасно показује да је оно што су записали истина.

Писци Библије отворено су говорили о својим пропустима и слабостима. Мојсије је признао да је направио грешку која га је скупо коштала (Бројеви 20:7-13). Асаф је писао да је неко време завидео злима на њиховом благостању (Псалам 73:1-14). Јона је говорио о својој непослушности и негативном ставу који је испољио када је Бог указао милосрђе грешницима који су се покајали (Јона 1:1-3; 3:10; 4:1-3). Матеј је отворено признао да је напустио Исуса у ноћи када је Исус био ухапшен (Матеј 26:56).

Писци хебрејског дела Светог писма без устезања су писали о склоности властитог народа да се стално жали и буни (2. Летописа 36:15, 16). Нису изоставили никога, чак ни своје владаре (Језекиљ 34:1-10). У посланицама које су писали апостоли са сличном искреношћу се говори о озбиљним проблемима које су у првом веку нове ере имали поједини хришћани, чак и неки који су имали посебне одговорности, као и неке скупштине (1. Коринћанима 1:10-13; 2. Тимотеју 2:16-18; 4:10).

Писци Библије нису покушавали да прикрију или ублаже чињенице које би неки могли сматрати неугодним. Хришћани из првог века искрено су говорили о томе да им се људи нису дивили, већ су их сматрали лудим и неплеменитим (1. Коринћанима 1:26-29). Из њихових списа можемо видети да су Исусови апостоли били сматрани ’неуким и обичним људима‘ (Дела апостолска 4:13).

Писци Јеванђеља нису извртали чињенице да би приказали Исуса у повољнијем светлу. Они су искрено изнели да је он рођен у скромним условима као дете радника, да није похађао престижне школе свог времена и да је већина оних који су га слушали одбацила његову поруку (Матеј 27:25; Лука 2:4-7; Јован 7:15).

Јасно је да Библија пружа обиље доказа да су је писале поштене особе. Да ли вам њихово поштење улива поверење?