Очување животне средине — колико смо успешни?

ЧЕРНОБИЉ, Бопал, Валдез, острво Три миље. Ови називи дозивају у мисли слике еколошких катастрофа које су се десиле у различитим деловима света. Свака од тих катастрофа подсећа нас да је животна средина у опасности.

Упозорења стижу од више стручњака и појединаца. Неки јавно обзнањују своје гледиште. Супротстављајући се изградњи пута кроз осетљиво еколошко подручје, једна библиотекарка из Енглеске ланцем се привезала за булдожер. Две Абориџинке из Аустралије повеле су кампању против вађења уранијума из рудника у једном националном парку са успешним исходом. Премда добронамерне, овакве иницијативе, нису увек добро  прихваћене. Примера ради, један поморски капетан под совјетским режимом био је забринут због истицања радиоактивних материја из реактора потонулих нуклеарних подморница. Када је објавио где се налазе те подморнице, био је ухапшен.

Различите организације такође упозоравају на опасности које прете животној средини. Међу те организације спадају Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (Унеско), Програм Уједињених нација за заштиту животне средине и Гринпис. Неки појединци и организације извештавају о еколошким проблемима само онда када се они тичу њиховог посла. Други настоје да јавност увек информишу када је реч о проблемима животне средине. Организација Гринпис је позната по томе што шаље своје активисте на подручја где постоје еколошки проблеми и по томе што скреће пажњу јавности на, између осталог, глобално загревање, угрожене врсте и на опасности од генетски модификованих биљака и животиња.

Неки активисти кажу да се они служе „креативним конфронтацијама како би обзнанили глобалне еколошке проблеме“. Између осталих тактика јесте и та да се вежу ланцем за капије пилане, протестујући тако против уништавања шума које већ вековима постоје. Једна друга група активиста протестовала је због тога што једна земља није поштовала споразум према ком је током извесног периода био обустављен лов на китове. Свој протест су изразили тако што су се појавили испред амбасаде те земље носећи „велике очи“, чиме су указивали на то да се поступци те земље будно посматрају.

Има много проблема везаних за животну средину који завређују пажњу. На пример, неки појединци и организације увек изнова упозоравају на опасности од загађења воде. И поред тога, ситуација не изгледа нимало ружичасто. Чиста пијаћа вода није доступна милијарди људи. Према извештају из часописа Time, „3,4 милиона људи годишње умре од обољења узрокованих загађеном водом“. Сличан проблем представља и загађеност ваздуха. Према извештају The State of World Population 2001, „услед загађености ваздуха годишње умре од 2,7 до 3 милиона људи“. Још се наводи да „више од 1,1 милијарде људи осећа тегобе услед загађености ваздуха“. Као посебан пример наводи се да је „загађење ситним честицама органског и неорганског порекла одговорно за и до 10 посто инфекција респираторног тракта код деце у Европи“. Дакле, упркос упозорењима и предузетим акцијама, проблеми везани за ове најосновније елементе неопходне за живот само се погоршавају.

Многима та ситуација изгледа парадоксално. Информација у вези с екологијом има више него икада раније. Појединаца и организација који су заинтересовани за то да наша животна средина буде чиста има више него икада. Како би помогле у решавању тих проблема, владе су основале министарства. Осим тога, имамо толико развијену технологију као никад раније која нам може користити у савладавању ових проблема. И поред свега тога, изгледа да се ситуација не поправља. Зашто?

Корак напред, два корака назад

Сматрало се да ће индустријски напредак олакшати живот. У неком смислу и јесте. Међутим, управо тај „напредак“ погоршава проблеме у вези са животном средином. Ценимо побољшања и изуме које нам индустрија доноси, али сама производња и коришћење тих  ствари често доводи до уништавања неких делова наше планете.

Један пример тога су моторна возила. Она су допринела томе да путовање буде брже и удобније. Веома мали број људи би волео да се врати у време када се путовало коњем и кочијама. Па ипак, савремени начин превоза допринео је настанку мноштва проблема. Један од тих проблема је глобално загревање. Тиме што користе изуме који испуштају милионе тона гасова у атмосферу, људи мењају њен хемијски састав. Каже се да ови гасови проузрокују такозвани ефекат стаклене баште, који за последицу има загревање атмосфере. У протеклом веку температуре су се повећале. Амерички завод за заштиту животне средине извештава да је „10 најтоплијих година у 20. веку било у последњих 15 година тог века“. Неки научници сматрају да би у 21. веку просечна температура на земљи могла порасти за 1,4 до 5,8 степени Целзијуса.

Очекује се да ће повишене температуре проузроковати даљне проблеме. Смањује се снежни покривач на северној хемисфери. Почетком 2002. године на Антарктику се отопило 3 250 квадратних километара ледника. Ниво воде у океанима могао би се знатно повећати у овом веку. Пошто трећина светске популације живи близу морске обале, то би на крају могло изазвати губитак домова и обрадивог земљишта. Осим тога, то би могло проузроковати велике тешкоће и приобалним градовима.

Научници сматрају да ће високе температуре изазвати више падавина и учесталије временске непогоде. Неки сматрају да су жестоке олује, попут оне која је 1999. године у Француској однела 90 живота и уништила 270 милиона стабала, само наговештај оног што ће бити у будућности. Други истраживачи мисле да ће климатске промене проузроковати ширење болести као што су маларија, денга и колера.

Колико је комплексан допринос технологије види се на примеру моторних возила — што је један од проналазака који су у глобалу корисни за људе, али могу проузроковати низ проблема који погађају многа подручја живота. Потврђује се тачност следеће изјаве у извештају Human Development Report 2001: „Сваки технолошки помак доноси потенцијалне користи и опасности, од којих неке није лако предвидети.“

Људи често решења за еколошке проблеме траже и од саме технологије. Примера ради, еколози дуго нису одобравали употребу пестицида. Када су створене генетски модификоване биљке како би се смањила или елиминисала потреба за пестицидима, изгледало је да је технологија пронашла добро решење. Међутим, када је реч о Bt-кукурузу, који је произведен да би се без употребе пестицида спречило размножавање инсеката у стабљици, испитивања су показала да он може убити и лептире монархе. Тако се понекад деси супротно од онога што се очекивало и могу настати нови проблеми.

Да ли владе могу помоћи?

Пошто је уништавање животне средине тако огроман проблем, да би се успешно решио потребна је сарадња влада целога света. Похвално је што су у неким случајевима представници владе испољили смелост неопходну да би предложили конструктивне промене које треба предузети како би се заштитила животна средина. Међутим, права је реткост да се у томе постигне успех.

Један пример је међународни самит који је одржан 1997. у Јапану. Представници држава су расправљали и препирали се око одредби споразума о смањењу емисије гасова, за које се тврди да проузрокују глобално загревање. На крају је, на изненађење многих, постигнут споразум. Он је назван Кјото протокол. По том споразуму би до 2012. године развијене области и земље, као што су Европска унија, Јапан и Сједињене Државе, смањиле емитовање гасова у просеку за 5,2 посто. То је лепо звучало. Међутим, почетком 2001, влада САД је изјавила да се више неће придржавати Кјото Протокола. Многи су били изненађени, пошто Сједињене Државе, у којима живи мање од 5 процената светске популације, емитују око четвртину укупне количине гасова. Осим тога, друге владе споро прихватају тај споразум.

Овај пример показује колико је владама тешко да пронађу адекватна решења. Владе земаља тешко пристају на преговоре и тешко постижу договор о томе како решавати еколошке проблеме. Чак и када потпишу споразум,  неке владе касније одустану од онога на шта су се обавезале. Другима је пак тешко да примењују одредбе споразума. У неким случајевима владе или корпорације сматрају да не могу прихватити трошкове који су укључени у поправљање стања животне средине. У неким подручјима све се своди на похлепу, пошто моћне комерцијалне организације врше јак утицај на владе да не спроводе мере које ће умањити њихов профит. Већ је познато да предузећа и корпорације желе да животну средину искористе до максимума без обзира на последице.

Нешто што још више погоршава ситуацију јесте  чињеница да се не слажу сви научници око тога какве ће бити последице по планету уколико се настави са загађивањем. Зато политичари нису сигурни колико далеко могу да иду у ограничавању економског развоја како би спречили настанак проблема који може, или не мора бити толико озбиљан као што неки предвиђају.

Човечанство је заиста у неприлици. Сви знају да проблем постоји и да нешто треба да се предузме. Неке земље се савесно труде у том погледу, али у већини случајева, еколошки проблеми се само погоршавају. Да ли је земља једноставно осуђена да постане неподесна за живот људи? Хајде да потражимо одговор на то питање.

[Оквир⁄Слика на 7. страни]

БУКА

Једна врста загађености која се не види, већ чује, јесте бука. Стручњаци кажу да и то представља разлог за забринутост, јер бука може проузроковати губитак слуха, стрес, повишен крвни притисак, несаницу и смањену продуктивност. Код деце која похађају школу која се налази у средини где је велика бука могу се јавити потешкоће с читањем.

[Оквир⁄Слика на 7. страни]

КРЧЕЊЕ ШУМА ДОВОДИ ДО НАЈЕЗДЕ ПАЦОВА

Када је на острву Самар на Филипинима 15 градова било погођено огромном најездом пацова, један владин извор је као „кривца“ навео крчење шума у том подручју. Обешумљавање је проузроковало смањење броја грабљивица које једу пацове, а такође и несташицу хране за саме пацове. У потрази за храном, ови глодари су отишли у насељенија подручја.

[Извор]

© Michael Harvey/Panos Pictures

[Оквир⁄Слика на 7. страни]

ЖРТВЕ ТОКСИЧНОГ ОТПАДА?

Када је Мајкл имао три и по месеца, откривено је да има неуробластом, једну врсту рака. Да је он једини у том подручју имао то обољење, можда не би било ништа чудно. Међутим, касније је откривено да око 100 друге деце са истог тог малог подручја има рак. Многи родитељи су због тога били узнемирени. Неки су мислили да неуобичајено велик број оболелих од канцера можда има везе са хемијским фабрикама у том подручју. Истраживањем се утврдило да је раније један самостални превозник отпада одвозио металну бурад с токсичном течношћу из једне фабрике и депоновао их на некадашњој фарми кокошака. Понекад се дешавало да се та течност проспе. У изворима воде на том подручју, инспекција је открила трагове једне контаминирајуће материје. Родитељима није преостало ништа друго осим да се питају да ли је то узрок рака код њихове деце.

[Оквир⁄Слика на 8. страни]

ТОКСИЧНЕ ХЕМИКАЛИЈЕ

После Другог светског рата, 120 000 тона токсичних материја, углавном фозгена и иперита, херметички је затворено на бродовима и потопљено у море, негде северозападно од Северне Ирске. Руски научници упозоравају да постоји опасност да ове материје сада исцуре у море.

[Оквир⁄Слика на 8. страни]

СМРТОНОСНА ЗАГАЂЕНОСТ ВАЗДУХА

Светска здравствена организација извештава да је широм света загађеност ваздуха узрочник између пет и шест процената смртних случајева годишње. Извештава се да само у Онтарију, у Канади, услед загађености ваздуха грађани годишње потроше на лечење или изгубе због изостајања с посла више од милијарду долара.

[Оквир⁄Слика на 8. страни]

ИЗУМИРАЊЕ КОРАЛНИХ ГРЕБЕНА

Неки рибари у југоисточној Азији користе раствор цијанида да би ошамутили рибу и тако је лакше уловили. Овај отров се не задржава у рибама, тако да су оне јестиве. Међутим он остаје у води и уништава коралне гребене.

[Оквир⁄Слика на 8. страни]

ДА ЛИ НОСИТИ ХИРУРШКУ МАСКУ?

У часопису Asiaweek се извештава да су издувни гасови велики загађивачи ваздуха у азијским градовима. Камиони и мотоцикли су обично највећи загађивачи. Они ослобађају велике количине јако ситних честица које се задржавају у ваздуху и проузрокују многе здравствене проблеме. Исти часопис извештава: „Водећи тајвански стручњак за последице загађености др Чан Чанг-чуан каже да издувни гасови дизел мотора изазивају рак.“ Да би се заштитили, неки људи у азијским градовима носе хируршке маске. Да ли те маске могу да помогну? Др Чан каже: „Хируршке маске не помажу. Загађење углавном изазивају гасови и честице које су толико сићушне да обична маска не може да их заустави. Осим тога... маске дају лажан осећај сигурности пошто пропуштају ваздух.“

[Слика на 7. страни]

Пошумљавање, чија је сврха да се спасе животна средина

[Извори слика на 8. страни]

AFP/Getty Images; горе лево: Published with the permission of The Trustees of the Imperial War Museum, London (IWM H 42208); горе десно: Howard Hall/howardhall.com