Који су узроци кризе?

„Особље на телефонској линији за помоћ фармерима обучено је да вам помогне уколико сте под стресом због свог занимања. Попут вас, и ми смо фармери или некадашњи фармери, и разумемо тешкоће с којима се суочавају сеоске породице. Можемо вас повезати с људима који вам могу помоћи... Дискреција је загарантована“ (Веб сајт канадске владе).

МНОГИ стручњаци на подручју здравља сада признају да пољопривреда носи са собом ризик од стреса. Да би се помогло фармерима, у неким земљама постоје психолози, специјалисти за стрес у пољопривреди, који у подручјима оријентисаним ка овој делатности пружају посебне услуге. Ту спадају групе за подршку и директне телефонске линије за пружање помоћи.

Жена једног фармера по имену Џејн четвртком увече посећује састанке једне групе на којима стручно лице пружа савете. „Дошла сам зато што је мој муж извршио самоубиство“, објашњава Џејн. „Он је одувек маштао о томе да држи породичну фарму. Пошто то није могао, претпостављам да није желео да ради ништа друго.“

 Многи су приметили незапамћен пораст броја фармера који су због стреса затражили помоћ. Који су узроци кризе која погађа многе од њих?

Елементарне непогоде и болест

На владином веб-сајту који је цитиран на почетку стоји: „Велики део ваше свакодневице — временске прилике, цене на тржишту, каматне стопе, кварови на опреми — није под вашом контролом. То је права природа пољопривредне делатности. Такође и доношење неке одлуке може бити веома стресно, с обзиром да се не зна исход. На пример, коју врсту усева узгајати или, да ли продати земљу или је ставити под хипотеку.“ Када се овоме придода опасност од тешке суше, болести или губитка фарме, стрес може постати неподношљив.

На пример, суша може бити попут мача с две оштрице. Фармер по имену Хауард Полсен је рекао је да је на његову стоку и усеве неповољно утицала суша из 2001, која је била једна од најтежих у историји Канаде. Пошто није било ничег ни за испашу ни за жетву, морао је да купује сточну храну. Он је рекао: „На храну сам већ потрошио 10 000 долара и сада стоку храним оним што је предвиђено за зиму. Када се почне с тим, од узгоја стоке нема никакве користи.“ У другим подручјима, многе фарме су опустошене поплавама, услед којих је уништена комплетна летина.

У Британији је избијање слинавке 2001. године био само последњи у низу проблема који су погодили британске фармере, укључујући и болест лудих крава и свињску колеру. Те болести — заједно са страхом који оне изазивају у јавности — не доводе само до економске штете. Новинска агенција Франс-Прес је известила: „Жилави сељаци, који нису од оних људи који лако заплачу, ридали су док су гледали како владини ветеринари бацају на ломачу стада која су они узгајали читавог живота.“ Након избијања слинавке, полиција је чак почела да одузима сачмаре оним фармерима који би могли да дођу у искушење да изврше самоубиство. Саветовалишта су била преплављена позивима забринутих фармера.

Економска нестабилност

До великих промена је дошло и у општој економској ситуацији. На омоту књиге Broken Heartland стоји: „Између 1940. и средине 1980-их, трошкови пољопривредне производње у централном делу Америке су се утростручили, куповина робе а посебно машина се учетворостручила, камата је порасла десет пута, зарада је опала за 10 процената, број фармера се смањио за две трећине, а у скоро свакој општини чије се становништво бави пољопривредом забележен је пад популације, нестанак других делатности и губитак економске стабилности.“

Зашто је зарада све мања у односу на пораст трошкова? У данашњем глобалном друштву, пољопривредници зависе од онога што диктира међународно тржиште. Зато они морају да се надмећу с произвођачима хране из других земаља. Истина, захваљујући међународној трговини отворена су нова тржишта пољопривредних производа. Међутим, светско тржиште није стабилно, што са собом носи велики ризик. На пример, 1998. године је неколико узгајивача житарица и свиња из Канаде банкротирало када су се погоршале економске прилике њихових муштерија у Азији.

Штета по општине

Мајк Џејкобсен, професор на Универзитету Ајове и стручњак за сеоска питања, запажа да је криза у којој се налазе пољопривредници такође и криза сеоске општине. Он каже: „Сеоско место је здрава средина за оснивање породице и подизање деце, којој се поклања  много пажње. Школе су сасвим пристојне и безбедне. То је слика коју имамо о таквим местима, зар не? Међутим, њихово економско стање пуно зависи од броја малих породичних имања у њиховој околини.“ Криза у пољопривреди се у сеоским местима види и по затвореним болницама, школама, ресторанима, радњама и црквама. Блиско заједништво међу људима, као једно од најпривлачнијих обележја сеоског начина живота, нестаје.

Стога не изненађује што, према часопису Newsweek, скоро 16 процената Американаца са села живи испод границе сиромаштва. У свом извештају под насловом „Криза на аустралијском селу“, Џефри Лоренс пише да су у Аустралији „незапосленост, неадекватан посао и стопа сиромаштва много већи у сеоској него у градској средини“. Економска нестабилност приморала је многе породице — нарочито оне с млађим члановима — да се преселе у град. Шила, која са својом породицом ради на фарми, пита: „Ако се овако настави, колико нас времена дели од тренутка када више нико неће желети да обрађује земљу?“

Због одласка млађих генерација у град, популација многих сеоских места је постала приметно старија. Та места нису остала само без своје младалачке снаге већ и без могућности да пруже подршку старијима — често када је она најпотребнија. Разумљиво је што су због тих брзих промена многи старији становници збуњени и уплашени.

Дакле, криза у пољопривреди је дубока и има далекосежне последице. Она се тиче свих нас. Ипак, као што ће показати наш следећи чланак, постоји разлог за веровање да ће ова криза ускоро проћи.

[Истакнути текст на 6. страни]

У данашњем глобалном друштву, пољопривредници зависе од онога што диктира међународно тржиште

[Истакнути текст на 6. страни]

„Ако се овако настави, колико нас времена дели од тренутка када више нико неће желети да обрађује земљу?“

 [Оквир⁄Слике на 7. страни]

БИОЛОШКО УЗГАЈАЊЕ

Све је већи круг оних који прихватају биолошки чисту храну. У Канади се, када је реч о малопродаји, број купаца овакве хране повећава по стопи од око 15 процената годишње.

Шта је биолошки чиста храна? Један извештај Министарства пољопривреде, исхране и сеоског развоја канадске покрајине Алберте, дефинише је као „храну која се узгаја у производном систему у ком се, поред избегавања хемијских средстава, води рачуна о чистоћи земљишта, биодиверзитету, третману животиња уз минималан стрес и методама које су безбедне по животну средину“.

Они који се баве биолошким узгајањем кажу да се оно по наведеним стварима разликује од производње хране на великим комерцијалним фармама. „Уз огромне фарме иде и тренд да се узгаја само једна врста усева, па су и обилни приноси резултат интензивног коришћења механизације и великих количина вештачких ђубрива и пестицида“, пише Катрин Ванситарт у часопису Canadian Geographic. „Поред трагова тих хемикалија који могу остати у намирницама, у информацијама о нутритивној вредности се наводи да ли је плод убран пре него што је сазрео, што је неопходно када је тржиште далеко од места узгајања. Да би се засигурало да плодови стижу на одредиште неоштећени, они такође морају бити третирани гасом или воском, или подвргнути јонизујућем зрачењу.“

Ко купује биолошки чисту храну? У извештају из Алберте каже се да се међу купцима налазе „како тинејџери који воде рачуна о свом здрављу, тако и забринуте мајке и старији припадници генерација из година након Другог светског рата... Купци више нису само деца цвећа шездесетих.“

Међутим, нису сви уверени да је биолошки чиста храна боља. Canadian Geographic износи следеће запажање: „Углавном већа цена биолошки чисте хране подстиче скептике да, у одсуству резултата научних студија у погледу њене користи, доведу у питање њену вредност. Други су забринути због двојаких стандарда у прехрамбеној индустрији који искључују сиромашне.“ Заговорници ове врсте хране одговарају да промене у начину исхране, одређивању цене, паковању и испоруци, могу допринети да биолошки чиста храна буде доступна свима, без обзира на њихово економско стање. Имајући у виду разноликост мишљења и научних процена, мало је вероватно да ће се расправа о овој врсти хране завршити у скорој будућности.

[Оквир⁄Слика на 8. страни]

ПЕСТИЦИДИ — ДИЛЕМА ПОЉОПРИВРЕДНИКА

У неким деловима света, штеточине и биљне болести су уништиле чак 75 процената усева. Решење које се намеће само по себи јесте да се засеје више усева. Новине Globe and Mail извештавају: „Канадски фармери покушавају да претекну конкуренцију тако што примењују производне методе које доносе веће приносе, што значи и да више могу да продају.“ Ипак, Теренс Макра из Канадског бироа за животну средину упозорава: „Многе од тих промена повећале су потенцијалне опасности које пољопривреда представља по животну средину.“

Да ли треба користити пестициде? Ово такође представља дилему за пољопривреднике, будући да још увек траје полемика о њиховој ефикасности као и о опасностима по здравље. У једном извештају Светске здравствене организације потврђено је да још увек није потпуно позната токсичност и штетност многих врста пестицида. Потенцијалне опасности се могу повећати пошто се пестициди уносе у ланац исхране. Животиње се хране биљкама које су прскане пестицидима. Затим, људи једу месо тих животиња.

[Извор]

USDA Photo by Doug Wilson