Како је задовољена моја духовна жеђ

ИСПРИЧАЛА ЛУЧИЈА МУСАНЕТ

ОБЛАСТ Вале д’Аоста налази се у планинама на северозападу Италије, близу швајцарских Алпа и чувеног француског Мон Блана. Тамо сам се родила 1941, у малом месту Шалант Сентанселм.

Била сам најстарија од петоро деце и једина девојчица у породици. Мајка је била вредна радница и предана католикиња. И отац је потицао из побожне породице. Две његове сестре су биле часне сестре. Моји родитељи су се пуно жртвовали за мене у материјалном погледу и омогућили су ми да се школујем. У нашем месту није постојала школа, тако да су ме родитељи са 11 година послали у интернат који су водиле часне сестре.

Тамо сам учила латински и француски, као и друге предмете. Потом, кад сам напунила 15 година, почела сам озбиљно да размишљам о томе како да служим Богу. Закључила сам да би било најбоље ако бих отишла у женски манастир. Међутим, то се није свидело мојим родитељима, пошто би у том случају мајка морала сама да брине о мојој браћи. Родитељи су се надали да ћу захваљујући образовању имати неки добар посао, те да ћу моћи новчано да помогнем породици.

Иако ми је било жао због реакције родитеља, желела сам да имам смисаон живот и сматрала сам да Бог треба да дође на прво  место. Тако сам 1961. отишла у један католички женски манастир.

Постала сам часна сестра

Првих неколико месеци сам учила норме и правила цркве и обављала физичке послове у манастиру. У августу 1961. отпочела сам са искушеништвом, и од тада сам носила одећу коју носе часне сестре. Такође сам предложила ново име за себе, Инес, како се звала моја мајка. Када је било прихваћено, постала сам позната као сестра Инес.

Премда је већина нових часних сестара радила физичке послове у манастиру, ја сам била довољно образована да бих могла да радим као наставница у једној основној школи. Две године касније, у августу 1963, заветовала сам се, тако да сам постала часна сестра у реду Сестара Сан Ђузепеа у Аости, у Италији. Касније је женски манастир финансирао моје даљње образовање те сам била послата на Универзитет Марија Сантисима Асунта у Риму.

Када сам се 1967. вратила у Аосту након што сам завршила студије у Риму, почела сам да предајем у једној средњој школи. Потом ми је 1976. понуђен положај директорке те школе. Премда сам и даље предавала неким разредима, почела сам да радим у управи те школе и постала сам члан школског већа целе области Вале д’Аоста.

Искрено сам желела да помогнем сиромашнима. Било ми је веома жао таквих људи. Зато сам организовала разне социјалне програме, укључујући и један за помоћ незбринутим особама које болују од неизлечивих болести. Такође сам покренула један програм за поучавање деце имиграната. Поред тога, проналазила сам послове и смештај за сиромашне и радила на томе да им се омогући медицинска помоћ. Трудила сам се да живим у складу с религиозним начелима цркве.

У то време сам прихватала католичку теологију, укључујући и црквена учења као што су Тројство, бесмртност душе и католичко гледиште о човековој вечној будућности. Тада је католичка теологија такође дозвољавала опредељења као што је многоверство, што је значило прихватање других религија и коегзистирање с њима.

Питања која су почела да ме узнемиравају

Ипак су ме узнемиравале неке појаве унутар Католичке цркве. На пример, пре крштења и кризме, од родитеља и деце се очекивало да науче шта значе ти кораци. Међутим, већина никада није долазила на те часове, док се други нису ни потрудили да то науче. Штавише, неки који нису били прихваћени за крштење и кризму у једној жупанији, једноставно би отишли у другу где би то обавили. Мени је то деловало површно и лицемерно.

Понекад бих се питала: „Зар не би требало да проповедамо Јеванђеље уместо што се посвећујемо разним другим активностима?“ То сам питала и друге часне сестре. „Ми проповедамо нашим добрим делима“, био је одговор који сам добила.

Поред тога, било ми је тешко да прихватим да морам ићи код свештеника да бих исповедила грехе. Мислила сам да би требало да о личним стварима разговарам с Богом. Осим тога, никако нисам могла да прихватим да молитве треба напамет учити и понављати их. Такође ми је било тешко да верујем да је папа непогрешив. С временом сам одлучила да имам лично мишљење о тим стварима и да једноставно наставим свој побожан живот.

Жеља за библијским спознањем

Библију сам увек дубоко поштовала и желела да упознам. Читала сам је кад год сам морала да донесем неку одлуку или кад сам осећала потребу за Божјом помоћи. Иако је никада нисмо проучавали у манастиру, ја сам је сама читала. На мене је увек остављао утисак Исаија 43:10-12, где је Јехова Бог рекао: „Ви сте моји сведоци.“ Међутим, тада нисам потпуно разумела значење тих речи.

Када сам била на универзитету у Риму средином 1960-их, четири године сам изучавала теологију под покровитељством Ватикана. Али Библија није била укључена као један од уџбеника. Након што сам се  вратила у Аосту, ишла сам на многе екуменске конференције, чак и на оне које су спонзорисале интерконфесионалне или некатоличке организације. Међу тим групама које су тврдиле да поучавају истој књизи владала је велика конфузија!

Боље упознавање Библије

Током 1982. године, једна Јеховина сведокиња је дошла у социјални центар у ком сам радила и покушала да разговара са мном о Библији. Иако сам била веома заузета, заинтересовала ме је помисао да могу научити нешто о Библији. Стога сам рекла: „Молим вас, дођите у моју школу, па ћемо поразговарати када будем имала слободан час.“

Та жена је заиста дошла, али у мом распореду није било „слободног часа“. Потом је моја мајка сазнала да има рак, тако да сам на крају узела одсуство да бих била уз њу. Након њене смрти у априлу 1983, вратила сам се на посао, али до тада су Сведоци изгубили контакт са мном. Међутим, убрзо након тога, једна друга Сведокиња која је имала око 25 година, дошла је да би разговарала о Библији. У то сам време читала библијску књигу Откривења. Стога сам је упитала: „Ко су 144 000 који се спомињу у 14. поглављу Откривења?“

Била сам поучена да ће сви добри људи ићи на небо, тако да ми није било логично да ће само 144 000 бити на небу, одвојени од других. Питала сам се: ’Ко су ових 144 000? Шта они раде?‘ Ова питања су ми се стално врзмала по глави. Сведокиња је и даље покушавала да ме нађе, али сам ја толико често била ван куће да она никада није успела у томе.

На крају је моју адресу дала Марку, једном старешини у њеној скупштини. Напослетку ме је он нашао у фебруару 1985. Разговарали смо само неколико минута, пошто сам била заузета, али смо се договорили да се поново видимо. Касније су ме он и његова жена Лина редовно посећивали, помажући ми да разумем Библију. За кратко време сам могла видети да се темељна католичка учења као што су Тројство, бесмртност душе и паклена ватра једноставно нису заснивала на Библији.

Дружење са Сведоцима

Када сам отишла на један састанак Јеховиних сведока у њиховој Дворани Краљевства, било је очигледно да се много разликују од Католичке цркве. Тамо су сви певали, а не само хор. Затим су лично учествовали на састанку. Такође сам видела да се цела организација састоји од „браће“ и „сестара“. Они су заиста бринули једни о другима. Све ово је на мене оставило дубок утисак.

У то време, на састанке сам долазила и даље одевена као часна сестра. Неки су били видљиво дирнути што виде часну сестру у Дворани Краљевства. Осећала сам радост и задовољство који долазе када сте обасути љубављу велике породице. Такође, током проучавања сам почела да увиђам да многа начела на којима се заснивао мој живот нису у складу с Божјом Речи. На пример, Библија ништа не каже о томе да Божје слуге треба да носе неку посебну одећу. Црквена хијерархија и помпа толико су се разликовале од онога што Библија каже о понизним старешинама које предводе у скупштини.

Имала сам осећај као да стојим у живом песку, без чврстог темеља под ногама. Деловало ми је несхватљиво да сам 24 године била у заблуди. Па ипак, јасно сам препознала звук библијске истине. Хватао ме је страх при помисли да у 44. години живота морам да почнем живот из почетка. Али како сам могла даље да идем затворених очију, сада када сам видела шта Библија заиста каже?

Значајна одлука

Била сам свесна да напуштање манастира значи да ћу у материјалном смислу остати без ичега. Међутим, имала сам на уму Давидове речи да праведник ’никада није напуштен, нити хлеба деца његова просе‘ (Псалам 37:25). Знала сам да ћу изгубити извесну меру физичке сигурности, али сам се ослонила на Бога и размишљала: ’Чега заправо треба да се бојим?‘

Моја породица је мислила да сам скренула с ума. Иако ми није било свеједно због тога, сетила сам се Исусових речи: ’Они  који имају већу наклоност према оцу или мајци него према мени, нису ме достојни‘ (Матеј 10:37). У исто време, једноставни поступци Сведока охрабрили су ме и ојачали. Док сам ишла улицом у својој одежди, пришли би да ме поздраве. Због тога сам осећала да сам још ближа том братству и да сам део њихове породице.

На крају сам отишла код настојнице самостана и објаснила јој зашто желим да напустим манастир. Иако сам понудила да јој покажем из Библије зашто сам донела ту одлуку, одбила је да ме саслуша, рекавши: „Ако желим да разумем било шта из Библије, могу позвати стручњака за Библију!“

Католичка црква је била шокирана мојом одлуком. Оптужили су ме да сам неморална и да сам полудела. Међутим, они који су ме познавали знали су да те оптужбе нису биле тачне. Људи с којима сам радила различито су реаговали. Неки су у мојим поступцима видели храброст. Други су били забринути, мислећи да сам кренула погрешним путем. Неки су ме чак сажаљевали.

Католичку цркву сам напустила 4. јула 1985. Знајући како су прошли други који су предузели такав корак, Сведоци су се прибојавали за моју безбедност, па су ме скривали око месец дана. Возили су ме на састанке, а затим су ме враћали тамо где сам живела. Склонила сам се од очију јавности док се ствари нису мало слегле. Потом сам 1. августа 1985. почела да учествујем у служби проповедања с Јеховиним сведоцима.

Када сам касније тог августа била на Обласном конгресу Јеховиних сведока, медији су сазнали да сам напустила Цркву и објавили су причу о томе. Након што сам се крстила 14. децембра 1985, локална телевизијска станица и штампа су сматрале да је то толико скандалозно да су поново објавиле причу о мени, трудећи се да свако чује шта сам урадила.

Када сам напустила манастир, нисам имала апсолутно ништа. Нисам имала ни посао, ни кућу, ни пензију. Око годину дана сам зарађивала тако што сам неговала једну парализовану особу. У јулу 1986. постала сам пионир, како се називају пуновремене  слуге Јеховиних сведока. Преселила сам се на подручје где је постојала једна мала, тек основана скупштина. Тамо сам давала приватне часове језика и других предмета, користећи своје образовање. Захваљујући томе имала сам флексибилан распоред.

Служење на страном подручју

Након што сам упознала истину, желела сам да је пренесем што је могуће већем броју људи. Пошто говорим француски, размишљала сам о служењу у некој афричкој земљи у којој се говори тај језик. Међутим, Јеховини сведоци су 1992. били законски признати у оближњој Албанији. Крајем те године, тамо је била додељена једна омања група пионира из Италије. Међу њима су били Марио и Кристина Фацио из моје скупштине. Они су ме позвали да их посетим и размислим о служењу у Албанији. Зато сам након пажљивог размишљања и молитве, са 52 године, поново оставила релативну сигурност да бих кренула у један потпуно другачији свет.

Био је март 1993. Одмах по доласку сам видела да сам, иако географски нисам била далеко од домовине, дошла у сасвим другачији свет. Где год би се упутили, људи су ишли пешке, и говорили су албански, језик који уопште нисам разумела. Земља је пролазила кроз велике промене, мењајући политичке системе један за другим. Па ипак, људи су били жедни библијске истине и волели су да читају и проучавају. Студенти Библије су брзо духовно напредовали и то ми је грејало срце и помогло да се уклопим у ту нову средину.

Када сам дошла у Тирану 1993, у Албанији је постојала само једна скупштина и тек нешто више од 100 Сведока који су били раштркани широм земље. Тог месеца, на првом Дану посебног састанка одржаном у Тирани, било је присутно 585 особа и крстило се њих 42. Иако нисам ништа разумела, било је дирљиво чути како ти Сведоци певају и видети да с великом пажњом слушају програм. У априлу је одржан Меморијал смрти Исуса Христа, на којем је било 1 318 присутних! Отада је дошло до наглог напретка хришћанске активности у Албанији.

Често сам посматрала Тирану са своје терасе на трећем спрату и питала се: ’Хоћемо ли икада успети да дођемо до свих ових људи?‘ Јехова Бог се побринуо за то. Сада у Тирани постоје 23 скупштине Јеховиних сведока. У целој земљи има 68 скупштина и чак 22 групе, са 2 846 Сведока. Толики пораст за само неколико година! На Меморијалу 2002. било је 12 795 присутних!

Током ових десет година у Албанији, имала сам предност да помогнем да бар 40 особа дође до крштења. Неки од њих сада такође служе као пионири или у неком другом виду пуновремене службе. Током тих година, Албанији је било додељено шест група пионира из Италије. Свака група је имала тромесечни курс језика, а ја сам добила позив да поучавам последња четири разреда.

Када су пријатељи први пут чули за моју одлуку да напустим Цркву, бурно су реаговали. Међутим, њихов став је после свих ових година постао блажи, пошто су видели да сам веома задовољна и спокојна. Срећна сам што ме моја породица, укључујући и једну 93-годишњу тетку која је још увек часна сестра, сада далеко више подржава.

Јехова је, откад сам га упознала, бринуо за мене у толико различитих ситуација! Показао ми је пут до његове организације. Када се осврнем за собом, сетим се моје велике жеље да помажем сиромашним, обесправљеним људима и своје жеље да будем потпуно заокупљена службом за Бога. Зато сам захвална Јехови, јер се постарао да моја духовна жеђ буде задовољена.

[Слика на 21. страни]

Једна албанска породица с којом сам проучавала Библију. Једанаесторо их се крстило

[Слика на 21. страни]

Већина ових жена с којима сам проучавала Библију у Албанији сада су у пуновременој служби