Након експлозије у хемијском постројењу

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ФРАНЦУСКЕ

САМО десет дана после напада на Светски трговински центар у Њујорку, огромна изненадна експлозија у једном хемијском постројењу 21. септембра 2001. разорила је предграђе Тулуза у југозападној Француској. Француски часопис Le Point описао је овај догађај као „најгору индустријску несрећу у Француској после Другог светског рата“.

Експлодирало је око 300 тона вештачког ђубрива, што је направило кратер широк 50 и дубок 15 метара. Од експлозије праћене топлотним и ваздушним ударом погинуло је 30 и повређено преко 2 200 особа. Уништено је око 2 000 и оштећено 27 000 кућа у радијусу од 8 километара. Настала је паника, јер су људи погрешно закључили да је то био терористички напад и да је из фабрике испуштен облак отровног гаса.

Међу Јеховиним сведоцима је неколико њих било повређено при експлозији, а многи су претрпели штету на друге начине. Покренути хришћанском љубављу, други Сведоци су одмах притекли у помоћ (Јован 13:34, 35). Ево извештаја о пружању помоћи.

„Од зграде ништа није остало“

Худир је један од преживелих који је радио у овом хемијском постројењу. Од експлозије и ударца крхотина које су летеле он се онесвестио, поломио вилицу и ишчашио кључну кост. Бенжамен, који је радио поред овог хемијског постројења, летео је три метра преко канцеларије и ударио у зид. Стакло које је прштало на све стране, исекло га је на неколико места и улетело у десно око, оштетивши му вид. „Имао сам срећу што нисам седео за столом“, каже он. „Око 600 килограма цигли сручило се на моју столицу.“

Ален, наставник у школи која се налазила свега 200 метара од ове фабрике, нешто је фотокопирао када се десила експлозија. Он каже: „Од зграде ништа није остало, само челична конструкција. Ни зидови, ни кров, ништа. Мене су повредили комади стакла. По целом лицу сам имао дубоке посекотине. Изгледао сам као да ме је неко ударио тољагом по лицу.“ Ален је остао без једног ока и делимично изгубио слух због експлозије.

Брзо пружање помоћи

Што год су пре могли, старешине из 11 скупштина Јеховиних сведока које су биле погођене овом несрећом контактирали су са сваким чланом своје скупштине како би проверили да ли су повређени или да ли им је нешто оштећено. Сместа су послати добровољци онима којима је помоћ била најпотребнија. Ови добровољци су убрзо утврдили да је оштећено око 60 кућа Сведока, и помогли су око пресељења десетак породица. Такође су радили на поправци две Дворане Краљевства. Поред тога, пружили су практичну помоћ око наплаћивања одштете од осигурања.

Катрин и Мишел живе баш преко пута ове фабрике. Катрин је возила ауто у тренутку експлозије. Она објашњава: „Најпре смо осетили нешто попут земљотреса. Неколико секунди касније, чули смо експлозију. Онда смо видели како се издиже дим. Довезла сам се до свог насеља; изгледало је као ратно поприште. Све куће су биле разорене, а излози на продавницама разбијени. Људи су трчали улицом. Други су седели или лежали на путу, плачући или вриштећи. Сви прозори, па чак и оквири прозора на нашој кући, били су изваљени из  зида и ниједна врата нису остала. Наша хришћанска браћа и сестре су брзо дошли да нам помогну. По подне је већ стигао један тим из наше скупштине с кофама и метлама, као и најлонима којима су затворили прозоре.“

Ален и Лилијан такође живе поред ове фабрике. Експлозија је потпуно уништила и њихов стан. „Све је било смрскано“, каже Ален. „Зидови и цреп су испуцали, а прозори, врата и намештај били су уништени. Није остало ама баш ништа. Хришћанска браћа су одмах дошла да нам помогну. Рашчистили су рушевине и такође помогли да се очисте и други станови у нашој згради. Комшије су биле јако изненађене када су виделе да је толико људи притекло у помоћ.“ Тог јутра пре експлозије, Алена је телефоном позвао један студент Библије и замолио га да имају библијски студиј. Лилијан је отишла да обави неки посао. Тако су обоје били ван куће када се десила експлозија.

Помоћ коју су Сведоци пружили није била ограничена само на чланове скупштине. Након што су се побринули једни за друге, они су помогли својим комшијама да уклоне крш из станова и да затворе полупане прозоре. Комшије су биле јако захвалне и изненађене што им нико није ништа наплатио.

Помоћ је понуђена и локалним властима које нису биле спремне да санирају тако велику штету. Сведоци су очистили школе и друге јавне установе. Локалне власти су у једном насељу послале Сведоке добровољце од врата до врата да процене потребе људи.

Пружање духовне помоћи

Осим материјалне помоћи, многим Сведоцима из подручја где се десила експлозија била је потребна духовна помоћ. Зато су путујући надгледници, заједно с локалним старешинама, посетили све који су били погођени овом несрећом. Они су за ову подршку били изузетно захвални. Катрин је изјавила: „Старешине су се сјатиле око нас. Дошли су да нас охрабре. У ствари, то је оно што нам је било потребно, више него материјална помоћ.“

Хришћанска љубав која је брзо показана на делу после ове несреће измамила је неке интересантне коментаре. Један Сведок који је био тешко повређен, рекао је: „Једноставно не знамо шта ће се сутра десити. Увек морамо служити Јехови као да је сваки дан наш последњи дан“ (Јаков 4:13-15). Један други Сведок је закључио: „Све ово нам је помогло да схватимо да не треба да будемо претерано везани за било коју материјалну ствар. Оно што заиста вреди јесте бити део Јеховиног народа.“

[Слика на 14. страни]

Бенжамен и Худир

[Слика на 14. страни]

Ален

[Слика на 15. страни]

Тулуз, дан после експлозије

[Извор]

© LE SEGRETAIN PASCAL/CORBIS SYGMA

[Слика на 15. страни]

Ален и Лилијан