Од смртоносне мисије до тежње за миром

ИСПРИЧАО ТОШИАКИ НИВА

Бивши јапански пилот који је био обучен за напад камиказа на амерички ратни брод током Другог светског рата прича како се осећао док је чекао смртоносни лет.

НАКОН тешког пораза у бици код Мидвеја јуна 1942, заустављена је експанзија Јапана на Пацифику. Од тада па надаље, Јапан је од Сједињених Држава и њених савезника губио једну битку за другом, па су они полако враћали територије које је Јапан освојио.

Септембра 1943, јапанска влада је објавила да су студенти који су били ослобођени војне службе сада регрутовани. У децембру, када сам имао 20 година, са универзитета сам се прикључио ратној морнарици. Месец дана касније, постао сам ученик ваздухопловне школе. У децембру 1944, обучен сам за пилота ловачког авиона познатог под називом Зиро.

Специјалне јединице за јуришна дејства — камиказе

Пораз Јапана се назирао. До фебруара 1945, појачали су се ваздушни напади бомбардера B-29 на Јапан. У исто време, снаге ратне морнарице САД приближиле су се копну, које је постало мета бомбардера који су полетали с носача авиона.

Неколико месеци раније, јапански војни врх је одлучио да поведе завршну битку користећи самоубилачку тактику. Иако је већ тада било очигледно да Јапан не може добити рат, та одлука је продужила рат и без сумње проузроковала хиљаде додатних жртава.

Тако су настале специјалне снаге за јуришна дејства — камиказе. Назване су по божанском ветру камиказе, тајфуну који је по предању одувао бродове монголских освајача у 13. веку. За први напад камиказа, сваки од пет ловачких авиона типа Зиро имао је бомбу од 250 килограма за самоубилачко обрушавање на циљни брод.

Наредба за формирање специјалне самоубилачке ескадриле дата је Корпусу јапанског ратног ваздухопловства Јатабе, којем сам припадао. Свако је добио да попуни један формулар, у ком би навео да ли жели да постане члан самоубилачке јединице за јуришна дејства.

Сматрао сам да треба да жртвујем живот за своју земљу. Али, иако сам се понудио  да дам живот у самоубилачкој мисији, могао сам да будем оборен пре него што погодим мету и тако умрем узалуд. Да ли ће моја мајка бити задовољна ако окончам свој живот, а не испуним породичне дужности? Није ми било лако да убедим себе да је добровољно прихватање самоубилачке мисије најбољи начин на који могу да искористим свој живот. Па ипак, пријавио сам се као добровољац.

У марту 1945, формирана је прва група Корпуса јапанског ратног ваздухопловства Јатабе. Иако је изабрано 29 мојих другова, ја нисам. Након специјалне обуке, одређено је да у априлу изведу смртоносну мисију из ваздухопловне базе Каноја у административном подручју Кагошиме. Пре него што су пребачени у Каноју, посетио сам своје другове у жељи да сазнам како се осећају уочи самоубилачке мисије.

„Умрећемо“, рекао је мирно један од њих, „али ти не жури да умреш. Ако ико од нас преживи, он треба да каже другима колико су драгоцени мир и напор да се он достигне.“

Тако су 14. априла 1945. моји другови узлетели. Сатима касније, сви смо слушали радио не би ли чули какав је исход. Спикер је рекао: „Прва јединица Шова Специјалних снага за јуришна дејства камиказа, обрушила се на непријатељске снаге на мору, источно од Кикаи-Шиме. У бици су сви погинули.“

Ока — људска бомба

Након два месеца, прекомандован сам у Корпус јапанског ратног ваздухопловства Коноике, као члан њихове Специјалне јуришне ескадриле Џинрај. Џинрај значи „божански гром“. Та ескадрила се састојала од авиона који су полетали с копна (звани јуришни авиони), ловачких авиона у пратњи и бомбардера који су полетали с носача авиона.

Сваки авион звани „мајка“ — који је био двомоторни јуришни авион — вукао је Оку, чије име значи „трешњин цвет“. Овај назив је симболизовао младе пилоте који су били спремни да жртвују живот. Ока је била једрилица једносед с распоном крила од 5 метара и тежином од 440 килограма. У свом кљуну је носила око једну тону експлозива.

Када би се матични авион приближио мети, пилот би преузео контролу над Оком, која би се потом одвојила од матичног авиона. Након што је неко време лебдела, уз помоћ три ракете, од којих је свака трајала десет секунди, Ока би се обрушила на свој циљ. Ово се заиста могло назвати људском бомбом. Када се једном лансирала, више није било повратка!

У практичној обуци, пилот Оке би управљао ловачким авионом типа Зиро и обрушавао се на мету с висине од око 6 000  метара. Видео сам како је неколико пилота погинуло у овим вежбама.

Пре него што сам се прикључио овој ескадрили, прва група је узлетела. Састојала се од 18 јуришних авиона који су вукли Оке и пратње од 19 ловачких авиона. Јуришни авиони су били тешки и спори. Ниједан није успео да се приближи својој мети. Амерички ловци су оборили све јуришне авионе и њихову пратњу.

Пошто више није било ловачких авиона за пратњу, ескадрила Џинрај је морала да лети на своје наредне мисије без њих. Они који су после тога полетали, никада се нису вратили. Сви су погинули, оставивши свој живот на бојишту код Окинаве.

Последњи дани рата

У августу 1945, добио сам прекоманду у корпус Оцу. База у коју сам послат налазила се у подножју планине Хиеизан, близу града Кјото. У очекивању искрцавања америчких трупа на јапанско копно, испланирано је да се Оке лансирају с планине и изврше самоубилачке нападе на америчке ратне бродове. Лансирне рампе за авионе биле су постављене на врху планине.

Чекали смо наређење да полетимо. Али то наређење никада није дошло. Након што су Хирошима и Нагасаки уништени атомским бомбама 6. и 9. августа, Јапан се 15. августа безусловно предао Сједињеним Државама и њеним савезницима. Рат се коначно завршио. Једва сам остао жив.

До краја августа сам се вратио у родни град Јокохаму, али моја кућа је после ваздушних напада бомбардера B-29 била претворена у пепео. Породица ми је била у дубоком очају. Моја сестра и њен син су страдали у пламену. И поред свега тога, били смо утешени тиме што се мој млађи брат вратио кући жив и здрав.

Усред рушевина и озбиљне несташице хране, вратио сам се на факултет да завршим студије. Након годину дана сам дипломирао и запослио се. Оженио сам се с Мичико 1953. и с временом постао отац два сина.

Моја тежња за миром

Мичико је 1974. почела да проучава Библију с једном женом која је Јеховин сведок. Ускоро је почела да посећује њихове састанке и да учествује с њима у проповедничкој активности. Замерао сам јој што је тако често била ван куће. Она је објаснила да хришћанска служба доприноси истинском миру и срећи. Ако је тако, размишљао сам, нећу се противити. Уместо тога, сарађиваћу.

Баш у то време сам ангажовао неколико младих Сведока да раде као ноћни чувари. Када су млади Сведоци дошли, питао сам их о њиховој организацији и о служби. Био сам изненађен када сам видео да су они, за разлику од њихових вршњака, имали волонтерски дух и циљеве пред собом. То су стекли захваљујући Библији. Објаснили су ми да Сведоци широм света немају расне предрасуде и да се чврсто држе библијске заповести да воле Бога и своје ближње (Матеј 22:36-40). Своје пријатеље, без обзира на државне границе, сматрају браћом и сестрама (Јован 13:35; 1. Петрова 2:17).

’То је пуки идеализам‘, размишљао сам. Пошто су се многе хришћанске религије бориле једна против друге, нисам могао да поверујем да су Јеховини сведоци били изузетак.

Изразио сам им своје сумње. Користећи Годишњак Јеховиних сведока, ти младићи су  ми показали да су Сведоци у Немачкој били хапшени, чак и погубљени због свог неутралног става под Хитлеровим режимом. Уверио сам се да су Јеховини сведоци прави хришћани.

У међувремену, моја жена је у децембру 1975. крштењем у води симболизовала своје предање Богу. Том приликом ми је понуђен библијски студиј. Међутим, када сам помислио на финансијске обавезе које сам имао, као што су трошкови школовања наших синова и отплаћивање хипотеке на кућу, нисам имао храбрости да прихватим ту понуду. Ожењени мушкарци у скупштини су прилагођавали свој световни посао да би имали више слободног времена за духовне и породичне активности. Претпостављао сам да ће се и од мене очекивати исто. Али, након што ми је објашњено како се хришћански живот може уравнотежити са световним послом, коначно сам одлучио да проучавам Библију с Јеховиним сведоцима.

Одлука да служим Богу мира

Након две године проучавања, водитељ библијског студија ме је питао да ли сам размишљао о томе да предам свој живот Богу. Међутим, нисам био спреман да предузмем тај корак и то ме је мучило.

Једног дана сам јурио низ степенице на радном месту. Саплео сам се, пао, ударио потиљком и изгубио свест. Када сам се освестио, имао сам ужасну главобољу и одведен сам у болничку амбуланту. Иако ми је потиљак био јако отечен, није било прелома нити унутрашњег крварења.

Како сам само био захвалан Јехови што сам жив! Од тог тренутка сам био одлучан да свој живот искористим за вршење Јеховине воље, те сам извршио предање. Крстио сам се јула 1977, у својој 53. години. И мој старији син Јасујуки је проучавао Библију и крстио се око две године касније.

Пензионисао сам се око десет година после крштења. Током тих десет година, усклађивао сам хришћански живот и световни посао. Сада имам предност да служим као старешина у Јокохами и да проводим пуно времена у хришћанској служби. Мој старији син служи као старешина и пуновремени слуга у једној оближњој скупштини.

Пошто сам преживео служење у специјалној јуришној ескадрили и смртоносну мисију, захвалан сам што сам жив и част ми је што учествујем у проповедању ’ове добре вести о краљевству‘ (Матеј 24:14). Чврсто сам уверен да је најбоља ствар у животу бити члан Божјег народа (Псалам 144:15). У новом свету који ускоро долази, људи више никада неће доживети рат, јер „неће више народ мач на народ вадити нити ће се више боју учити“ (Исаија 2:4).

Ако је то Божја воља, желео бих да своје другове који су погинули у рату сретнем када буду ускрснули. Биће узбудљиво када им будем причао о могућности да живе на рајској земљи под праведном владавином Божјег небеског Краљевства! (Матеј 6:9, 10; Дела апостолска 24:15; 1. Тимотеју 6:19).

[Слика на 19. страни]

Када сам био у ратном ваздухопловству

[Слика на странама 18, 19]

„Ока“ — људска бомба

[Извор]

© CORBIS

[Слика на 20. страни]

С друговима пре смртоносне мисије. Ја сам други слева, једини преживели

[Слика на 21. страни]

Са својом женом Мичико и нашим старијим сином Јасујукијем

[Извор слике на 18. страни]

U.S. National Archives photo