Пређи на садржај

Пређи на садржај

Праћење дивљих животиња

Праћење дивљих животиња

Праћење дивљих животиња

ЗАМИСЛИТЕ да вам је на леђима причвршћен минијатурни радио-предајник помоћу којег се сваки ваш корак може посматрати и анализирати. Управо то је оно што се дешава једном албатросу луталици званом госпођа Гибсон. Њен сићушни предајник омогућује истраживачима да је проматрају помоћу сателита, који хватају како њене тако и сигнале других на сличан начин опремљених птица, и да те сигнале емитују доле на земљу. Сакупљени подаци довели су до неких запањујућих открића о тим величанственим птицама, а што ће, како се истраживачи надају, допринети њиховом очувању.

Према извештају Универзитета Ла Троб у Викторији (Аустралија), истраживачи су открили да албатрос луталица дневно прелети око 300 километара, а повремено и преко 1 000 километара на дан. Ове спектакуларне једрилице које имају највећи распон крила од свих птица, од 340 центиметара, лете преко мора у серији лукова, преваљујући у року од неколико месеци удаљеност од преко 30 000 километара. Сличне студије и у Сједињеним Државама откривају да је један вечни албатрос летео четири пута са острва Терн, северозападно од Хонолулуа, до Алеутских острва — што је повратно путовање од 6 000 километара — да би кући донео храну за своје једино младунче.

Ове високотехнолошке студије могу такође открити зашто се број женки албатроса луталице много више смањује него број мужјака. Њихове путање летова показале су да мужјаци који имају потомке углавном лове ближе Антарктика, док женке које имају младе обично иду даље на север, на подручје рибарских чамаца с парангалима. Птице које су се окомиле на мамац постављен иза бродова, закачиле су се и удавиле. У неким колонијама има дупло више мужјака него женки. Такође су погођене и друге врсте албатроса. У ствари, средином 1990-их, у водама Аустралије и Новог Зеланда годишње се око 50 000 птица давило иза бродова с парангалима и тако су многе врсте доведене у опасност од изумирања. Албатрос луталица је у ствари проглашен угроженом врстом у Аустралији. Ова открића доводе до промена у технологији рибарења, што смањује број настрадалих албатроса луталица. И поред тога, у многим већим местима за гнежђење, врсте и даље нестају.

Прстеновање птица

Иако минијатурне електронске направе помажу истраживачима у надгледању извесних врста птица, годинама се користе јефтиније и једноставније методе. Једна од њих је прстеновање птица, што подразумева пажљиво стављање малог металног или пластичног прстена око птичје ногице, попут наруквице на ножном чланку.

Као званично средство за истраживање, наводи часопис Smithsonian, прстеновање птица је почело 1899. године, када је дански учитељ Ханс Кристијан Мортенсен „сам израдио металне прстенове на које је уписао своје име и адресу и ставио их на 165 малих чворака“. Данас се прстеновање птица практично спроводи свуда у свету и оно пружа вредне податке о распрострањености птица и њиховим миграционим навикама, њиховом понашању, саставу популације, величини колонија и стопи преживљавања и размножавања. Тамо где је лов дозвољен, прстеновање омогућује владама да донесу прописе којима се дугорочно регулише лов на птице. Прстеновањем се такође открива како су птице погођене болестима и хемијским отровима. У ствари, неке птице могу преносити и људске болести, као што је енцефалитис и лајмска болест, тако да подаци о животном процесу и навикама птица могу бити корисни и у заштити нашег здравља.

Да ли је прстеновање окрутно?

Прстеновање је строго прописано у земљама у којима се оно практикује, тако да особе које стављају прстенове обично морају имати дозволу. Аустралијска агенција за очување природе наводи да се у Аустралији „особе које стављају прстенове пажљиво обучавају како да хватају птице, како да поступају с њима и како да им ставе прстен а да их не повреде. Обучавање обично траје две године и захтева много вежбања“. Слични прописи постоје и у Европи, као и у Канади, Сједињеним Државама и другим земљама.

Прстенови за птице су различитог облика, величине, боје и материјала. Већина прстенова је од лаганих материјала, као што су алуминијум или пластика, али се за птице које дуго живе или за оне које живе на сланим водама користи нерђајући челик или неки други нерђајући материјали. Због прстенова у боји, птице се виде још издалека. Иако то значи стављање више прстенова, птице бивају поштеђене стреса услед поновног хватања ради идентификације.

Без обзира који се вид прстеновања или означавања користи, истраживачи пазе да не надраже кожу птица или да изазову било шта што би могло утицати на њихово понашање, психологију, дуговечност, друштвени живот, екологију или изгледе за преживљавање. Примера ради, неки знак јарких боја, рецимо на крилу, може неку птицу учинити упадљивијом за грабљивице или умањити њен успех у парењу. Код неких врста, приликом пражњења црева, фекалије падају на ногице и онда прстеновање код њих може довести до инфекције. У хладним крајевима, на престеновима се може нахватати лед и довести до потенцијалне опасности, нарочито код водених птица. Ово су само неке ствари везане за обележавање птица. Па ипак, оне откривају да је потребно много научног сазнања из биологије птица и о њиховом понашању да би овај програм био успешан, а у исто време и хуман.

Шта ако пронађете неку прстеновану или обележену животињу?

Понекад се на прстеновима или идентификационим знацима могу налазити телефонски бројеви или адресе, и тако можете ступити у везу с власником или овлашћеном особом која је ставила прстен. a Затим можете власнику да кажете где и када је знак пронађен, као и можда неке друге детаље. Примера ради, кад је у питању нека риба, биолог може да утврди колико је далеко и брзо допливала од времена када јој је стављен идентификациони знак и кад је била пуштена.

Захваљујући раду истраживача широм света и напорима савесних особа које пријављују идентификационе ознаке и прстенове које пронађу, прикупљени су зачуђујући детаљи о дивљим животињама. Размотрите пример једне врсте прутке, мале птице тежине 100 до 200 грама из породице вивака. Научницима је сада познато да неке врсте прутки сваке године мигрирају с далеког севера Канаде до врха Јужне Америке и поново назад — а то је око 30 000 километара!

Прстен на једној старој али здравој прутки открио је да она то чини можда чак 15 година. Да, ова сићушна птичица је прелетела укупно 400 000 километара — више него што је просечна удаљеност од земље до месеца! Док је држао ову заиста чудесну птичицу на свом длану, природњак Скот Вајденсол је рекао: „У глави су ми помешана осећања дивљења и поштовања према овим путницима који зближавају овај огромни свет.“ Заиста, што више учимо о земаљским многобројним створењима, то смо испуњенији дивљењем и поштовањем према „створитељу неба и земље... и свега што је у њима“ — Јехови Богу (Псалам 146:5, 6).

[Фуснота]

a Прстенови или знакови могу бити толико излизани да више нису читљиви. Међутим, кад се очисте киселином ови на изглед невидљиви детаљи често се могу прочитати. Лабораторија за прстеновање птица у Сједињеним Државама сваке године прочита стотине оваквих прстенова.

[Оквир⁄Слике на 15. страни]

ВИДОВИ ОБЕЛЕЖАВАЊА И ПРАЋЕЊА ЖИВОТИЊА

Поред птица, и многа друга створења се обележавају ради изучавања. Те технике обележавања зависе од научних циљева као и од телесних одлика и навика дотичних животиња. Осим прстенова за ноге, истраживачи користе идентификационе ознаке, траке, боје, знакове на кожи, тетоважу, жигове, огрлице, радио-одашиљаче, микрокомпјутере, стрелице од нерђајућег челика (са кодираним ознакама), одсецање делића ножног прста, уха и репа као и многе друге технике и средства. Нека од њих су прилично јефтина. Друга су доста скупља, као што је рецимо један минијатурни електронски апарат с камером који кошта 15 000 долара и користи се за истраживање ронилачких навика фока.

Једна електронска направа звана пасивни интегрисани транспондер може да се под анестезијом угради испод коже животиње или унутар њеног тела и да се касније једним специјалним инструментом прочита споља. Да би проучавали плаву туну, научници у ову рибу стављају један сићушни компјутер звани архивска плочица, или паметна плочица. У периоду од девет година, ти микрочипови скупљају и складиште податке о температури, дубини воде, јачини светлости и времену. Кад се плочица извади, она садржи мноштво података укључујући и податке о туниним путовањима која се могу израчунати упоређивањем података о дневној светлости с подацима о времену.

Змије се могу обележити засецањем неколико крљушти; корњаче засецањем оклопа; гуштери подрезивањем ножног прста, а алигатори и крокодили или подрезивањем ножног прста или скидањем дела крљушти (рожнатих комада) са репа. Унутар неких врста постоји довољно разноликости да се животиње појединачно препознају по фотографијама.

[Слике]

Стављање идентификационог знака на уво мрког медведа; знак у облику шпагете на једној чешљоуски; знакови на реповима алигатора

Сиви соко са сателитским предајником

Калифорнијска пастрмка с једном унутрашњом телеметријском справом

[Извори]

Медвед: © Glenn Oliver/Visuals Unlimited; чешљоуска: Dr. James P. McVey, NOAA Sea Grant Program; алигатор: Copyright © 2001 by Kent A. Vliet; соко на странама 2 и 15: Photo by National Park Service; људи с рибом: © Bill Banaszewski/Visuals Unlimited

[Слика на 13. страни]

Прстеновање јастреба

[Извор]

© Jane McAlonan/Visuals Unlimited