Људи у потрази за безбедношћу

„Крај 20. века није окончао крвопролиће и прогонство које присиљава људе да беже главом без обзира. На десетине милиона људи је започело нови миленијум у избегличким логорима и у другим привременим склоништима, у страху да ће бити убијени ако се усуде да се врате у свој дом“ (Бил Фрелик, Одбор за избеглице САД).

ЏЕЈКОБ је уснио сан. Сањао је о једном месту где људи могу да живе у миру, где бомбе не убијају козе које припадају његовој породици и где може да иде у школу.

Људи у његовом граду су му говорили да такво место у ствари постоји, али да је веома удаљено. Његов отац је рекао да је путовање веома опасно пошто су неки успут умрли од жеђи и глади. Али када је једна комшиница чији је муж био убијен кренула с двоје деце, Џејкоб је одлучио да сам крене на пут.

Џејкоб није носио ни храну ни одећу, а током првог дана он је све време трчао. Пут до безбедности је био препун лешева. Наредног дана срео је жену из свог места, и она га је позвала да се придружи њој и њеним сапутницима. Ходали су данима, пролазили су поред напуштених села. Једном приликом морали су да пређу преко минског поља, где је погинуо један из њихове групе. За храну су имали лишће.

Десет дана касније, људи су почели да умиру од глади и исцрпљености. Убрзо након тога напали су их из авиона. Коначно, Џејкоб је прешао границу и стигао у један избеглички логор. Он сада иде у школу и више га не плаши звук авиона. Сви авиони које сада види носе храну, а не бомбе. Али недостаје му његова породица, и желео би да се врати кући.

Широм света има на милионе „Џејкоба“. Многи од њих осећају трауме од рата и пате од глади и жеђи. Само неколицина живи нормалним породичним животом, а многи се никада неће вратити у свој дом.  Од свих сиромашних на свету, они су најсиромашнији.

Високи комесаријат Уједињених нација за избеглице сврстава ове сиромашне луталице у две групе. Реч избеглица означава неког ко бежи из своје земље из добро основаног страха од прогонства или насиља. Интерно расељено лице је на сличан начин присиљено да напусти свој дом због рата или неке сличне велике опасности, али оно и даље остаје у својој земљи. a

Нико не зна са сигурношћу колико избеглица и расељених лица успева да састави крај с крајем у импровизованим логорима или колико њих безнадежно лута од једног места до другог у потрази за безбедношћу. Према неким изворима, укупан број тих људи широм света може да износи око 40 милиона, а половина њих су деца. Одакле сви они долазе?

Проблем нашег времена

Проблем избеглица је попримио једну нову димензију на крају првог светског рата. Одмах након тог рата империје су се распале, а етничке мањине су биле прогањане. За последицу, милиони Европљана су тражили азил у другим земљама. Други светски рат — далеко разорнији од свог претходника — присилио је још многе милионе људи да беже из својих домова. Од 1945, ратови су локализовани, али су подједнако трауматични за цивилно становништво које се налази у унакрсној ватри.

„Иако је услед ратова увек донекле било избеглица, једино је у двадесетом веку међународни сукоб утицао на читаве популације људи“, објашњава Џил Лешер у својој књизи из 1993, Beyond Charity—International Cooperation and the Global Refugee Crisis. „Уклањањем разлике између оних који се боре и оних који се не боре, настао је велики број избеглица који су очајнички бежали од насиља које не познаје никакве разлике.“

Надаље, многи данашњи сукоби јесу грађански ратови који не односе само животе мушкараца који су у годинама да могу служити војску, већ и животе жена и деце. Потхрањивани дубоко усађеним етничким и религиозним поделама, изгледа да неки од ових сукоба немају краја. У једној афричкој земљи, где „текући грађански рат“ траје већ 18 година, има четири милиона интерно расељених лица, док је додатних стотине хиљада људи избегло из земље.

Готово увек, једини начин да ратом изморени цивили побегну од насиља, јесте да напусте свој дом. „Избеглице напуштају своју домовину и траже дозволу за улазак у неку другу земљу, не зато што им се то свиђа нити због личне погодности, већ из крајње нужде“, објашњава књига The State of the World’s Refugees 1997-98. Међутим, данас се не добија тако лако дозвола за улазак у неку другу земљу.

Током 1990-их број избеглица широм света опао је са око 17 милиона на 14 милиона. Међутим, ово привидно побољшање заварава. Процењује се да је током исте те деценије интерно расељених лица  било између 25 и 30 милиона. Шта се то догађа?

Бити званично признат као избеглица отежано је из више разлога. Земље можда више нису спремне да прихвате избеглице, било зато што не могу да изађу на крај с великим приливом људи или зато што су озбиљно забринути да велика популација избеглица може довести до економске и политичке нестабилности. Међутим, понекад престрављени цивили можда чак немају ни снагу, ни храну или новац да би превалили дуг пут до границе. Њихов једини избор јесте да се преселе на неко безбедније место у својој земљи.

Растућа плима економских избеглица

Поред милиона правих избеглица постоје и милиони других осиромашених људи који желе да побољшају своју судбину онако како једино знају и умеју, и то пресељењем у земљу где су животни услови много бољи.

Дана 17. фебруара 2001, један стари зарђали теретни брод насукао се на обали Француске. Његов терет се састојао од отприлике хиљаду мушкараца, жена и деце, који су готово недељу дана били без хране на мору. Они су платили 2 000 долара по особи за ово опасно путовање, а да нису ни знали у коју земљу одлазе. Капетан и посада су нестали убрзо након што су насукали брод. Али на срећу уплашени путници били су спасени, а француска влада је обећала да ће размотрити њихове захтеве за азил. Милиони попут њих покушавају да изведу слична путовања сваке године.

Већина ових економских миграната спремно се суочава с великим тешкоћама и неизвесношћу. Они некако скупе новац за пут, јер код куће сиромаштво, насиље, дискриминација или угњетачки режими — а понекад све то заједно — живот чине безнадежним.

Није мали број оних који страдају у покушају да пронађу неки бољи живот. Током последње деценије, око 3 500 миграната се удавило или нестало док су покушавали да пређу Гибралтарски мореуз из Африке у Шпанију. Године 2000, угушило се педесет осам кинеских миграната док су били сакривени у једном камиону који их је превозио из Белгије у Енглеску. Безброј миграната умре од жеђи у Сахари када им се усред пустиње покваре претоварени, оронули камиони.

Упркос опасностима, број економских избеглица широм света неумољиво се повећава. Око пола милиона људи сваке године бива прокријумчарено у Европу, а додатних 300 000 у Сједињене Државе. Још 1993. године, Фонд Уједињених нација за становништво је проценио да широм света број миграната износи 100 милиона, од којих је преко једне трећине настањено у Енглеској и у Сједињеним Државама. Од тада се тај број несумњиво знатно повећао.

Многи од ових миграната никада не нађу безбедност за којом трагају. Само неколицина избеглица пронађе безбедно и трајно уточиште. И сувише често ови људи што лутају замене један низ проблема с другим. Наредни чланак ће поближе осмотрити неке од ових проблема и њихове основне узроке.

[Фуснота]