Родитељи су ме напустили — али ме је Бог волео

ИСПРИЧАЛА БЕРНАДЕТ ФИН

Са непуне четири године била сам остављена у један самостан са још три моје старије сестре. Берди која је тада имала 12 година, Филис 8 и Анамеј 7, сећају се како сам недељама непрестано вриштала за родитељима. Зашто смо тамо остављене?

РОЂЕНА сам 28. маја 1936. у великој католичкој породици. Ми деца живели смо заједно са родитељима у једној малој кући у Данкормику, област Вексфорд (Ирска). Била сам осмо дете и један велики кревет сам делила с још седморо старије браће и сестара. Брат и сестра који су рођени касније спавали су у фиокама тоалетног сточића.

Отац је био марљиви радник на фарми. Зарађивао је сасвим мало новца; зато смо оскудевали у храни. Ретко кад је мајка успела да моју старију браћу и сестре снабде с мало ужине за школу. На нашу ситуацију је непосредно утицало сиромаштво у целој Ирској и немилосрдна доминација Католичке цркве у то време.

Иако је породица редовно посећивала цркву, мајка није била нешто много заинтересована за духовне ствари. Моје сестре се, међутим, сећају да су је виђале како седећи испред камина чита неку религиозну литературу. Онда би покушавала да нам објасни нешто од онога што је прочитала.

„Где је моја мама?“

Никада нећу заборавити дан када су ме одвели у самостан. Родитељи су стајали у ходнику озбиљно разговарајући с једном калуђерицом, а ја сам почела да се играм с неким девојчицама, потпуно несвесна тог разговора. Изненада сам се окренула око себе и ужаснула се, јер нигде нисам видела маму и тату. „Где је моја мама?“ крикнула сам из свег гласа. Недељама сам тако вриштала, као што сам већ споменула на почетку.

Неку утеху сам нашла у томе што су још три моје сестре биле ту. Али пошто су се налазиле у другом делу самостана, нисам имала много контакта с њима. Оне су ноћу остајале два сата дуже него ми млађе, и зато сам чекала будна док их не бих чула како одлазе у кревет. Онда бих се ишуњала из кревета и попела се до врха степеништа да би сестре могле да ми махну. Сваког дана сам живела за тај драгоцени тренутак.

Изгледа да самостан није подстицао на контакт с родитељима, па смо зато ретко виђале своје. Та отуђеност ме је страшно погађала. У ствари, током једине посете мојих родитеља које се сећам ја им нисам пришла, нити су они пришли мени. Моје старије сестре, међутим, сећају се да је било још неких посета.

С временом сам почела да на самостан гледам као на своју породицу, на свој дом, на свој свет. Током 12 година колико сам живела тамо, само два пута сам се усудила да изађем ван самостана. Те екскурзије у оближње село биле су врло узбудљиве, јер смо виђале дрвеће и животиње. Иначе, ми девојке никада нисмо виделе кола, аутобусе или продавнице, а кад је већ о томе реч, ретко кад смо виђале и мушкарце, изузев свештеника.

 Живот у самостану

Живот у самостану је имао многе стране — неке позитивне и многе негативне. Једна врло фина млада калуђерица учила нас је о Богу најбоље што је умела. Рекла нам је да је Бог отац пун љубави. То ми се допало и одлучила сам да од тог дана о Богу размишљам као о свом оцу, јер ме је он више волео и био бољи од мог правог оца. Од тада сам се Богу често обраћала једноставним, детињим молитвама. Недостајала ми је та калуђерица када је отишла из самостана.

Захвална сам за добро основно образовање које сам добила. Па ипак, сећам се неких које смо називале „дневне девојке“ и које су уживале повластице када би дошле у самостан на поучавање. Оне су биле из богатих породица и кад би дошле ми смо морале да напустимо учионице. Калуђерице су нас стално подсећале да смо ми само сирочићи и да треба да знамо где нам је место.

У самостану су постојала многа правила. Нека су имала смисла, па смо углавном могли да схватимо зашто она постоје. Било је корисних лекција у вези с понашањем, манирима итд. Никада их нисам заборавила и користиле су ми целог живота. Али су нека правила била тривијална и на изглед неправедна, док су друга била збуњујућа и поражавајућа. Једно такво правило изискивало је казну за мокрење у кревету; а једно друго за одлазак ноћу у тоалет.

Једног дана, док сам ишла уз степенице, почела сам да разговарам с девојчицом до мене. Једна калуђерица ме је позвала назад и казнила ме због причања. Шта је била казна? Морала сам да останем у својој летњој хаљини током целе жестоке ирске зиме! Била сам болешљива девојчица и често сам боловала од астме и упале крајника. Озбиљно сам се разболела и добила туберкулозу (ТБЦ), као и многе девојчице у самостану. Иако смо се налазиле у посебној спаваоници нисмо добиле никакву медицинску негу и неке су умрле, међу њима и моја најбоља другарица.

Неке од нас су биле ужасно претучене само због неких незнатних нарушавања правила. Током једног јавног скупа посматрале смо како је калуђерица тукла једну девојчицу више од два сата. Све смо плакале. Наравно, морам да кажем да нису све калуђерице биле тако зле. Али ипак, оно што ме још дан-данас збуњује јесте то како ико може бити тако крајње окрутан према незаштићеној деци. Никада то нећу разумети.

С временом су Берди и Филис напустиле самостан остављајући Анамеј и мене. Нас две смо једна другој биле најважније на свету. Анамеј ме је тешила причама како ће једнога дана наши родитељи доћи и одвести нас из самостана на неко место где нас калуђерице никада неће пронаћи. Када је Анамеј напустила самостан, срце ми је скоро препукло. Остала сам тамо још три године.

Учила сам како да живим напољу

Било ми је застрашујуће искуство када сам у 16. години напустила самостан. Ништа нисам знала о свету ван зидова самостана и стварно је било збуњујуће. Када сам ушла у један аутобус тражили су ми карту, али ја нисам имала појма шта је то карта. Пошто ионако нисам имала новац, одмах су ме избацили из аутобуса, па сам даље морала да наставим пешке. Једном другом приликом хтела сам да се возим аутобусом, али он није дошао. Нисам знала да треба да одем на аутобуску станицу.

На крају сам уз мало храбрости и блефирања постепено схватила шта се очекује од мене. Успела сам да добијем неки једноставан посао, али након што сам радила  неколико месеци одлучила сам да се вратим кући да видим мајку. Кући сам први пут упознала неку млађу браћу и сестре — до тада сам имала укупно 14 браће и сестара. Пошто за мене није било места да останем с њима, родитељи су средили да се преселим у Велс да будем са Анамеј. Отац ме је до тамо пратио, али је онда одмах отпутовао.

Практично сам била потпуно сиромашна, али сам некако успела да преживим. Касније сам се 1953. преселила у Лондон, где сам се придружила Легији Марије, једној добротворној организацији лаика при Римокатоличкој цркви. Међутим, рад с њима ме је само разочарао, пошто сам очекивала неке духовне аспекте у раду с таквим људима. Волела сам да разговарам о духовним стварима, али је мој рад са Легијом Марије био светован и изгледало је као да никада не постоји време за духовне разговоре.

Док сам живела у Лондону упознала сам Патрика који је био пријатељ моје браће. Заљубили смо се и венчали се 1961. Наша прва два детета, Анџела и Стивен родила су се тамо. Касније 1967. преселили смо се у Аустралију где се родило наше треће дете, Ендру. Настанили смо се у провинцијском граду Бомбали у Новом Јужном Велсу.

Напокон духовна храна

Убрзо након нашег доласка у Аустралију, један младић по имену Бил Лојд посетио нас је у Бомбали да би разговарао с нама о Библији. Била сам усхићена што је на моја питања одговарао директно из Библије. Али иако сам препознала звук истине у ономе што је Бил причао, много сам се препирала с њим да бих га задржала и чула још нека објашњења из Библије. Касније ми је Бил донео Библију и неке часописе за читање.

Много сам уживала у часописима, али ме је шокирало кад сам схватила да људи који их објављују не верују у Тројство. Зато сам сакрила часописе да се не би десило да се Патрику поткопа вера ако их прочита. Одлучила сам да их вратим Билу кад следећи пут дође, али на његовој следећој посети он ми је показао да је доктрина о три особе које чине једно божанство у директној супротности са учењима Библије. Ускоро ми је било јасно да је Исус Божји син, да га је створио његов Отац, Јехова Бог — значи имао је почетак — и да је Отац већи од Исуса (Матеј 16:16; Јован 14:28; Колошанима 1:15; Откривење 3:14).

Ускоро сам сазнала да су друге ствари које сам као католикиња научила биле погрешне. На пример, Библија не научава да људи имају бесмртну душу или да постоји ватрено мучење у паклу (Проповедник 9:5, 10; Језекиљ 18:4). То сазнање ми је пружило дивно олакшање! Једног дана сам у кухињи плесала од радости што сам, напокон, пронашла Оца кога сам одувек волела али кога никада нисам знала. Почела сам да задовољавам своју духовну глад. На моју даљњу радост, Патрик је осетио исто одушевљење за ова новопронађена веровања.

Бил нас је позвао на конгрес Јеховиних сведока у Темори, једном другом провинцијском граду. Иако је то било километрима далеко, радо смо прихватили позив и стигли у Темору у петак предвече. У суботу ујутру у конгресној дворани су се окупиле групе да би ишле у проповедање од куће до куће. Патрик и ја смо били узбуђени због тога, јер смо већ неко време то желели. Међутим, Бил је рекао да нећемо моћи да учествујемо у проповедању јер још увек обоје пушимо. Ипак, када је Бил отишао Патрик и ја смо се придружили једној другој групи. Они су претпоставили да смо Сведоци и повели су нас са собом.

 Ускоро смо сазнали за захтеве из Писма који су потребни да би се неко квалификовао за проповедање добре вести (Матеј 24:14). Коначно смо престали с пушењем и обоје смо симболизовали своје предање Јехови Богу крштењем у води октобра 1968.

Испити наше вере

Како смо расли у спознању о Библији и у нашем односу са Јеховом, наша вера у Божја обећања је постала чврсто усидрена. Након неког времена Патрик је именован за старешину у једној скупштини Јеховиних сведока у Канбери, главном граду Аустралије. Дали смо све од себе да нашу децу васпитавамо у усмеравању размишљања у складу с Јеховиним, носећи се са свим нормалним изазовима подизања тинејџера (Ефешанима 6:4).

Нажалост, наш син Стив је у 18. години погинуо у саобраћајној несрећи. Упркос нашем болу, чињеница да је Стив постао обожавалац Јехове била је права утеха за нас. Жудимо да га видимо поново када Јехова буде ускрсавао оне који су у спомен-гробовима (Јован 5:28, 29). Следеће године, 1982. придружила сам се кћерки Анџели у пуновременој служби и од тада сам стално у тој служби. То што сам са другима делила библијску наду помогло ми је да задржим позитиван поглед на живот, и помогло ми је да олакшам бол у срцу. На моју велику радост, недавно сам сазнала да је моја сестра Анамеј почела да проучава Библију с Јеховиним сведоцима у Велсу.

Године 1984. Патрик је добио болест која је тада била мистериозна. Касније је дијагнозирана као синдром хроничног умора. На крају је морао да остави стални световни посао, и престао је служити као старешина. На срећу, делимично се опоравио и сада поново служи као наименовани слуга у скупштини.

Моје рано детињство поучило ме је дисциплини и самопожртвованости, и томе како да живим једноставним животом и будем задовољна с мало ствари. Али ме је увек збуњивало зашто смо нас 4 девојчице биле дате у самостан, а остало 11-оро деце је остало код куће. Тешим себе мишљу да су моји родитељи, који су умрли годинама раније, учинили најбоље под околностима које ја вероватно нећу моћи никада да разумем. То су била тешка времена и доводила су до тешких одлука. Упркос томе, захвална сам родитељима што су ми даровали живот и што су се за мене бринули најбоље што су умели. Изнад свега, захвална сам Јехови за његову очинску бригу.

[Слика на 22. страни]

Као младенци

[Слика на 23. страни]

Кад су наша деца била мала

[Слика на 23. страни]

Данас с Патриком