Патмос — острво Апокалипсе

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ГРЧКЕ

ПОНЕКАД се деси да људи с Патмоса зуре преко Егејског мора у правцу светлости која титра по падинама планине на острву Самос. Неки кажу да је ово тајанствено светло статички електрицитет, али побожни становници Патмоса остају при томе да они знају нешто више. Они трче да би рекли комшијама како су још једном примили знак од најчувенијег некадашњег становника острва, који је на ово мало грчко острво недалеко од Мале Азије прогнан пре скоро 1 900 година.

Тог чувеног човека је вероватно римски император Домицијан осудио да живи на Патмосу, ’зато што је говорио о Богу и сведочио за Исуса‘. Ту је чуо Божји глас „као звук трубе“ како каже: „Ја сам Алфа и Омега... Оно што видиш напиши на свитак“ (Откривење 1:8-11).

Тај свитак, или књига, представља епилог бестселера свих времена. Библијску књигу Откривења, то јест Апокалипсу, последњу књигу Библије, неки су описали као једно од најнеразумљивијих дела икада написаних. Писац је био Јован, Исусов апостол. Вековима су читаоце интересовале визије које је Јован примио о коначној пропасти овог злог света. a

Данашњи Патмос

Многи посетиоци ће се сложити да Патмос — најсеверније острво Додеканеза — представља идеалну позадину за овакву књигу. Уздигнути вулкански ртови и стрмоглави тамни понори граниче се с терасастим зеленим брдима и цветним ливадама које се пеку на врелом егејском сунцу.

Да бих видео како Патмос изгледа данас, отпловио сам из Пиреја, главне грчке луке. По поноћи, док је трајект улазио у фјордовску луку Скалу — луку и уједно највећи град на Патмосу — облаци су се разишли откривши острво при светлости пуног месеца.

Следећег јутра, пијуцкајући горку грчку кафу, припремао сам се да започнем истраживање острва. На ранојутарњу сцену ступиле су баке, обучене у црно од главе до пете, које су покушавале да иду у корак с тек проходалим несташним малишанима. Брадати рибар који је седео у близини ударао је о бетонски кеј свој ручак — хоботницу коју је управо копљем ухватио у води — да би је смекшао.

 Уместо да се укрцам на бродић, одлучио сам да се попнем на падине иза Скале да бих имао преглед целог острва. Призор је био изванредан. Острво, попут неке огромне рељефне карте плута у мору. Патмос вам у ствари нуди три острвца у једном — ртове повезане ниским земљоузима. Један од ових узаних парчића земље је близу Скале. Други се налази код места прикладно названог Дијакофти, што значи „расећи“, близу ненасељеног јужног дела острва. Патмос је једва 13 километара дуг и, на једном месту, толико широк колико се може добацити каменом.

Кроз бурна времена

Патмос се сматра светим малтене још откад су први насељеници пре скоро 4 000 година дошли из Мале Азије. Ти рани становници изабрали су другу по реду највишу тачку на острву као место за свој храм Артемиди, богињи лова.

Око 96. године н. е. када је, како се сматра, апостол Јован изгнан на Патмос, острво је било под контролом Римске империје. У четвртом веку острво је постало део „христијанизованог“ Византијског царства. Затим је од седмог до десетог века над њим доминирао ислам.

С временом је Патмос остао напуштен и пуст. Затим, у касним годинама 11. века један грчки ортодоксни монах почео је да гради утврђени манастир „Свети Јован“ на месту паганског храма Артемиде. Насељеници су се постепено враћали изградивши низ белих коцкастих кућа у Хори, граду који је још увек шћућурен уз заштитне зидове манастира.

Острво је за кратко блеснуло славом у касним 1800-им, када су неки његови грађани на Средоземљу поседовали једну од најбогатијих трговачких флота. Та флота је индиректно била одговорна за нову најезду. У 1970-им неколико светских богаташа открило је лепоту овог практично заборављеног острва и његову јефтину непокретну имовину. Они су преуредили многе старе виле поморских трговаца и то је заједно с новим лучким објектима помогло да Патмос доспе на туристичку карту.

Патмос је толико дуго измицао туристичком стампеду који је скоро упропастио друга грчка острва. Главни разлози за то су ти што на њему нема аеродрома, и што монаси инсистирају да већим делом он остане свети простор.

Мешавина историје и традиције

Помажући ми да испланирам своје истраживање острва, конобар ме је упутио на 400 година стару калдрму иза Скале која води кроз мирисну борову шуму до онога за шта се верује да је била Јованова пећина, као и до манастира „Свети Јован“. На периферији града, прошао сам поред једног претећег графита свеже исписаног црвеном бојом на каменом зиду: „Охи сто 666“ (Чувај се 666), једног од погрешно схваћених симбола Откривења.

Манастир Апокалипсе, с мајушном капелом „Света Ана“, саграђен је 1090. да би  затворио улаз у пећину у којој је према предању Јован примио визије. Посматрао сам једну осамљену жену која је клечећи на коленима прилагала таму (дар) икони „Светог Јована“. Ортодоксни верник који верује да икона може да учини чуда, приноси тамату — мали метални лик особе, делова тела, кућа и чак кола и бродова. Сећам се да сам сличне жртве направљене од глине видео близу Коринта у храму древног грчког бога-лекара Асклепија. Чиста случајност?

Културни остаци и манускрипти

Када сам ушао у двориште манастира „Свети Јован“, један пријатељски лик се појавио из лавиринта мрачних ходника. „Папа Никос“ (Отац Ник) био је поносан да мени и неколицини туриста покаже манастирско благо. Манастир, који поседује већи део Патмоса, један је од најбогатијих и најутицајнијих у Грчкој.

Прошетали смо се по хладној, од свећа очађеној капели, где леже остаци оснивача манастира и затим прошли кроз капелу Девица, саграђену делимично од камења храма Артемиде. У музеју смо видели злато и драго камење непроцењиве вредности које су даровали цареви; 11-вековну тапију монаха на острво коју је потписао византијски император Алексије I Комнин; и прелепи фрагмент Јеванђеља по Марку из 6. века, написаног на љубичастом пергаменту не мастилом већ сребром. Поред овог фрагмента, у манастиру се налази велика колекција Библија и богословских манускрипата.

Поглед на острво

Острво има и своју природну лепоту. Неколико километара јужно од Скале, нетакнута прастара плажа вијуга дуж заштићеног залива. Плажа је једноставна и без посебних карактеристика, осим Каликацуа, то јест „Морског гаврана“, једне громаде насред плаже, која је висока као зграда с пет-шест спратова, изрешетана шпиљама попут неког џиновског швајцарског сира.

Најбољи начин да уживате на Патмосу јесте да просто проскитате по њему. Можда пожелите да седнете усред неоткривених рушевина древног акропоља на жарком сунцу у Кастели и слушате удаљену звоњаву оваца и продорно звиждукање пастира. Или неког поподнева, када Егејско море преко неба шири своју измаглицу која подсећа на газу, пожелите да седнете и гледате на обалу где бродићи који нестају у измаглици од испарења изгледају као да се пењу у небо.

Последњег дана моје посете овом острву, прелепо црвено сунце на заласку увеличало је град испод. У заливу, рибари су под лампама припремали мале безмоторне чамце, који су познати као гри-гри, пачићи, јер их у линији вуче брод-матица.

Цело острво као да је у пламену. Прохладни ветар и високи таласи опасно су бацали гри-гри. Ове чамце сам видео поново неколико сати касније с палубе трајекта који је брзо клизио мимо њиховог подручја риболова на неколико километара од обале, враћајући се у Пиреј. Људи су упалили заслепљујућа светла која користе да би привукли рибу. Те ноћи, док су они и острво иза њих нестајали с видика, у глави ми је остала слика прогнаног Јована како записује визије на Патмосу.

[Фуснота]

[Слика на 27. страни]

Манастир „Свети Јован“

[Извор слике на 26. страни]

© Miranda 2000