Пређи на садржај

Пређи на садржај

Торбар са федерима у ногама

Торбар са федерима у ногама

Торбар са федерима у ногама

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АУСТРАЛИЈЕ

„СВАКОГ дана кад бих се враћао из школе, код капије би ме чекао Џои, мој кенгур љубимац“, присећа се Џон. „Чим бих отворио капију, он би скочио и својим предњим ногама ме загрлио, а и ја бих њега. Својим покретима би једно другом рекли: ’Драго ми је што те видим!‘ Затим би Џои попут неког узбуђеног пса одскочио неколико метара до поплочане стазе, скочио уназад, и то понављао док не бисмо дошли до куће.“

Људи који живе у аустралијској дивљини имају законску дозволу да, попут Џонове породице, држе кенгуре као љубимце. Обично су ти кенгури сирочићи који су спасени као бебе пошто су њихове мајке изгубиле живот, можда док су прелазиле пут. Иако је Џон свом љубимцу дао такво име, „џои“ је у ствари уобичајени термин за бебе кенгура.

Разуме се, џоијева друга породица жели да се он брзо прилагоди и да се осећа као код куће. И зато је торба међу првим стварима које му набављају. Изаберу неко место које је заклоњено — и на пријатној удаљености од извора топлоте — и ту закуцају велику, јаку платнену врећу са отвором засеченим тако да подсећа на торбу маме кенгура. Затим у њу стављају џоија с флашом топлог, посебно припремљеног млека. Овако се многим џоијима помаже да преживе. Они се брзо привикну на своју нову торбу, и ускачу у њу наглавце, као да је то торба њихове мајке.

Како описати кенгура?

Животиње које подижу своје младунце у торби, називају се торбари. Постоји отприлике 260 врста торбара, међу којима су кенгур, коала, вомбат, бандикут и опосум који је једина врста одомаћена у Северној Америци. Разумљиво је зашто је раним истраживачима било тешко да ове необичне животиње, поготово кенгуре, опишу људима у својим земљама. Британски истраживач капетан Џејмс Кук први је написао реч „кенгур“ на енглеском. Он је упоредио ову животињу са ’хртом који скаче као зец или јелен‘. Била је то права сензација када је касније један живи кенгур био изложен јавности у Лондону.

Кенгури имају велике уши које само мрдају на глави која подсећа на јеленову. Њихове мале али снажне предње ноге подсећају на људске руке, поготово када кенгур стоји усправно. Кенгури такође имају велике, мишићаве бокове; дуг, дебео, извијени реп; и наравно, огромна стопала — карактеристика по којој су добили име, „макроподи“, што значи „дуге ноге“.

Величина приближно 55 врста макропода варира од величине човека па све до величине једног пацова. Сви макроподи имају кратке предње ноге и дуге задње удове који им служе за скакање. Црвени, сиви и европски кенгури су највећи. Један мужјак црвеног кенгура био је од носа до врха репа дуг преко 200 центиметара, а тежио је 77 килограма. Мање врсте кенгура називају се валаби.

Да ли сте икада видели или чули за кенгура који живи на дрвету? Па, веровали или не, кенгури имају „мајмуна“ у породици — кенгура крошњара. Ове кратконоге, окретне животиње, које живе у тропским кишним шумама Нове Гвинеје и у североисточној Аустралији и којима је тако удобно на дрвећу, могу да скоче отприлике 9 метара с дрвета на дрво. Ноћу силазе на шумско тло, где се хране углавном биљкама и ларвама.

Брзи, грациозни, ефикасни

Када се крећу полагано, кенгури изгледају смотано и незграпно. Њихов реп и кратке предње ноге постају троножац који носи сву тежину док своје стражње ноге гурају према напред. Али, они су грациозни тркачи. Када скачу и до 50 километара на сат, равнотежу одржавају својим великим репом. Према The World Book Encyclopedia, „могу да достигну брзину од преко 60 километара на сат“. Код великог кенгура, један скок при великој брзини може бити дуг од 9 па до 13,5 метара — скок који би малтене могао да прође као лет!

Кенгури су не само брзи већ и ефикасни у томе како користе енергију. Професор Уве Проске, с Монаш универзитета у Мелбурну (Аустралија), каже да је кенгурова потрошња кисеоника енергетски ефикаснија при већим брзинама, него при мањим. Проске је такође израчунао да је „при брзини од 20 километара на сат и брже, енергија коју потроши кенгур при скакању мања од енергије коју потроши четвороножни сисар плаценташ [сисар који се рађа потпуно развијен, нпр. пас или јелен] сличне тежине, а који трчи истом брзином“. Захваљујући кретању при којем штеди енергију, кенгур може да прелази велике раздаљине а да се не умори. Али како кенгур успева да трчи тако економично?

Тајна лежи у његовим дугим ахиловим тетивама. „То је као да кенгури скачу на федерима“, каже Проске. Слично као и код човечјих листова, кенгурове ахилове тетиве се растежу када пада на земљу а сабијају при скоку. Кенгур у секунди направи исти број скокова (нпр. црвени кенгур направи отприлике два скока) при различитим брзинама. Да би ишао брже, он једноставно продужи корак. Изузетак је када је кенгур уплашен. Тада може да одмагли с неколико мањих, брзих скокова, јер тада има веће убрзање.

Кенгури су такође одлични пливачи. Они не користе само своје моћне ноге, већ додатни погон добијају и махањем репа. Кад их гоне пси, кенгури су познати по томе што искористе своју спретност у води и скоче у неко језерце или реку. Сваки пас који је довољно храбар да крене за кенгуром брзо буде гурнут под воду његовим мишићавим предњим ногама и петопрстним шапама на којима су оштре канџе. Џон, споменут на почетку, имао је два пса која је један мужјак дивљег кенгура скоро удавио када их је намамио у једно мало спремиште воде на имању његове породице.

Чудо од рођења једног торбара

Иако су као одрасли жилави и снажни, кенгури су потпуно неразвијени и нежни при рођењу. Рађају се без длаке, слепи и глуви, дугачки отприлике 2,5 центиметара и тешки свега неколико грама, при чему више подсећају на ружичастог црва. Ипак, захваљујући својим прерано развијеним предњим ногама опремљеним канџама и свом чулу мириса, мајушни „црв“ инстинктивно гмиже кроз мајчино крзно и пење се у њену торбу. Када је у торби, хвата се за једну од четири сисе. Крај сисе одмах набрекне у устима младунца, што га сигурно држи на том месту следећих неколико недеља. С обзиром на мајчин начин путовања, један поуздани ослонац је без сумње предност! У ствари, пошто се овом ослонцу нема шта приговорити, рани истраживачи су мислили да младунчад расту из сисе!

На крају, наравно, тај мали џои ће порасти толико да ће напустити торбу, мада испрва само привремено. Међутим, после седам до десет месеци, када буде потпуно одбијено од сисе, напустиће торбу трајно. Али вратимо се у време када се џои први пут причврсти за сису, и погледајмо још једно чудо кенгурове репродукције.

Неколико дана након што се новорођенче ухвати за мајчину сису, она се поново пари. Ембрион настао овим парењем развија се око недељу дана, а онда се успава — чека на ред, да тако кажемо — док његов старији рођак наставља да расте у торби. Када старији брат или сестра напусти торбу, а још увек сиса, ембрион у материци поново почиње да се развија. Након 30 дана развитка, он се исто припија уз сису, али не уз ону која храни старијег.

У томе лежи још једно чудо кенгурове биологије. Мајка свом млађем џоију даје једну врсту млека, а старијем другу. Коментаришући о овоме, Scientific American каже: „Две врсте млека које луче засебне млечне жлезде сасвим су различите по количини и саставу. Како се ово постиже у истим хормоналним условима јесте занимљиво питање.“

Где се кенгури могу видети

Ако желите да кенгуре видите у њиховој природној средини, морате бити спремни да напустите градове и одете у аустралијску дивљину или у неки њен забачени крај. Док траже храну, траву и биљчице, кенгури се могу наћи сами, као и у мањим па и већим групама које се зову чопори, а које предводе велики мужјаци, бумери. Пошто се кенгури углавном хране ноћу, а на врелини дана се одмарају у хладовини (где су прилично добро камуфлирани), лепа прилика да их видите јесте рано ујутру или у сумрак. Када је хладније, могу бити активни и током дана. У сваком случају, обавезно понесите телеобјектив и двоглед — дивљи кенгури су врло стидљиве животиње.

Наравно, кенгуре можете видети и по многим зоолошким вртовима, резерватима дивљих животиња и националним парковима широм Аустралије, као и у неким другим земљама. Пошто су ту стално с човеком ови кенгури су мање плашљиви, па можете да их мало боље погледате, можда чак и мајку с џоијем који гвири из торбе. Већи џои увек измами осмех с лица када се загњури у мајчину торбу, док му штркљаве задње ноге чудно штрче напоље, тако да мајка подсећа на препуну пијачну торбу. (Млади кенгур изгледа као да је сав у ногама!) Лепи мужјак може чак да вас дарује усправном, достојанственом позом. Ко зна? Можете чак да видите пар великих бумера како стоје колико им год то њихове дуге, извијене ноге дозвољавају и како имају спаринг меч — прави кенгурски бокс!

Али за многе, најлепши је призор када велики црвени или сиви кенгур скаче у пуној брзини. Истина, друге животиње могу да трче брже или да скоче више, али нећете видети ниједно друго створење с тако изванредном комбинацијом грациозности и снаге, које скаче само на две јаке ноге.

[Слика на 17. страни]

Тајна федера у његовим ногама јесу дуге ахилове тетиве