Кецал — величанствена птица

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ КОСТАРИКЕ

КОСТАРИКА покрива мање од 0,03 посто Земљине површине, а ипак пружа дом за 875 врста регистрованих птица. Према једном извору, Костарика има разноврснији птичји свет од Канаде и Сједињених Држава заједно. Стога, не изненађује што је Костарика постала главно одредиште одушевљених посматрача птица. Дозволите да вам дочарамо наше путовање у својству посматрача једне од ових птица, наиме величанствене птице кецал.

Почетком 1500-их, шпански конкистадор, Ернан Кортес је стигао у Мексико. Тамо је као поклон од Астека добио перјаницу од кецаловог перја. Само је астечка краљевска породица имала ту предност да носи тако скупоцен украс. Перје кецала боје жада, сматрали су драгоценијим од злата.

Данас ова изузетно лепа птица пребива на огромном подручју, од Мексика па све до Панаме. Кецал се може пронаћи у магловитим шумама на висинама између 1 200 и 3 000 метара. Магла у шумама настаје услед подизања топлог ваздуха који се потом убрзо хлади. Резултат тога је бујна вегетација током целе године која се одликује зеленилом и масивним  дрвећем које се уздиже тридесет или више метара кроз маглу.

Око 200 километара северно од Сан Хосеа, налази се Санта Елена, шумски резерват — добро место за посматрање кецала у његовом природном пребивалишту. Уз помоћ водича, започели смо нашу потрагу за овом величанственом птицом. Због своје зелене боје попут жада, тешко га је опазити пошто се утапа у боју шумског лишћа. Наш водич почиње да имитира кецалов благи, сладуњави зов. Звук је сличан штенећем цвиљењу. У ствари, када је чула кецалов одзив, једна жена из наше групе је помислила да се неки пас изгубио у шуми!

Ускоро, неких 15-ак метара изнад, један мужјак стидљиво узлеће на грану да би испитао ствари. Када се посматра кроз двоглед, његове блиставе боје су још величанственије него што смо замишљали. Груди су му тамноцрвене, стварајући контраст наспрам зелене боје перја. Његовом дивном сјају доприноси и бело репно паперје, које такође ствара контраст с његова два дуга зелена репна пера која се преливају у дугиним бојама. Репна пера су дугачка око 60 центиметара. Видети кецала како седи високо на грани са својим дугим репним перјем које нежно лепрша на поветарцу, представља леп умирујући призор.

Видети кецала је заиста јединствен доживљај. У ствари, наш водич нам је споменуо да је често потребно више пута отићи до шуме да би се видео један од њих. Најбоље време за посматрање кецала јесте током њихове сезоне гнежђења, која траје од марта до јуна. Током тог времена они могу имати два легла с по два јајета.

При повратку у канцеларију резервата, чули смо још једног кецала. Једрећи грациозно и повлачећи за собом своје зелено репно перје, слетео је на грану не више од 5 метара од места где седимо! Водич нам каже да је једно пиле нестало из гнезда. Отац лети од дрвета до дрвета у потрази за својим младунчетом. Сазнајемо да само око 25 посто птића доживи пуну зрелост. Остало прождеру грабљивци као што су веверице, смарагдни тукани, смеђе креје, ласице и сивоглаве тајаре. Још један изазов кецаловом преживљавању јесте место где свија своја гнезда, која су налик детлићевим рупама, која кецал прави у старим трулим стаблима на висини од 3 до 20 метара. Приликом великих киша рупе могу да буду поплављене или затрпане.

Такође сазнајемо да је кецалова омиљена храна дивљи авокадо. Он ће слетети на неку грану и меркати авокадо који се њише на грани суседног дрвета. Затим се са ужурбаним махањем крила устреми на своју мету, граби воће кљуном и враћа се одакле је и полетео. Гута цео авокадо и након отприлике 20-30 минута повраћа велико семе овог воћа.

У својој потрази за дивљим авокадом, кецали ће се пресељавати на разне падине Континенталне вододелнице. На пример, од јула до септембра одомаћују се на Пацифичкој падини. Касније, у октобру селе се на карипску страну да би се хранили новим родом авокада.

Док прелазимо преко једног висећег моста на висини од отприлике 30 метара изнад шумског растиња један кецал замало да се судари с нама! Изгледа да је ова птица била у потрази за својим ручком када смо јој пресекли пут. Женка седи управо изнад нас и гледа нас с неодобравањем због наше наметљивости.

Такође нам је речено да су купине, које расту уз бодљикаво жбуње, још једно воће које воле. Док се кецали обрушавају како би зграбили то воће, понекад уплету своје репно перје у жбуње и изгубе га. Срећом, то перје им поново израсте.

На овај начин ова птица живи у складу са својим именом. Име „кецал“ потиче од астечке речи „кецали“, што значи „драгоцен“ или „предиван“. Нажалост, кецалова лепота представља претњу његовом опстанку. У ствари, кецал се убраја у угрожене врсте. Ловили су га због перја које се продавало као сувенир. Неке птице су биле ухваћене живе и продате као кућни љубимци. Међутим, према нашем водичу, кецал сада ужива извесну меру законске заштите од таквих пљачкаша.

Још једна претња његовом опстанку јесте крчење шума, што доводи до ишчезавања његовог пребивалишта. Да би се заштитила ова величанствена птица, а и друге животиње, око 27 посто територије Костарике је проглашено заштићеним подручјем.

Наше путовање с циљем да видимо кецала било је заиста награђујуће. Истина, у Британском музеју, у Лондону, можете видети перјаницу од кецаловог перја коју је добио Ернан Кортес. Међутим, кецалово перје је далеко интересантније када се види на живој птици, у дивљини! У најмању руку, бар за сада, дивљи кецали и даље уживају у слободи и релативној безбедности магловитих шума Средње Америке.