Помоћ жртвама тортуре

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ДАНСКЕ

„ЛАКШЕ ЈЕ ЛЕЧИТИ СЛОМЉЕНЕ КОСТИ НЕГО СЛОМЉЕНУ ДУШУ“ (др Инге Генефке).

ЈЕДАН младић се шета мирном улицом једног европског града и застајкује код излога да би погледао изложену робу. Изненада, почињу да му дрхте руке. Подрхтавају колена. Хвата се за врат као да ће се угушити. У стаклу од излога управо је угледао одраз двојице униформисаних полицајаца. Овај младић није прекршио закон, нема разлога да их се боји. Ипак, сам поглед на униформисане људе враћа га на једно место хиљадама километара удаљено и у време када је годинама раније био жртва мучења.

То би могла да буде прича било кога од више милиона мушкараца, жена, па чак и деце. То може да буде и прича некога кога познајете. Можда је избеглица или имигрант који се доселио у ваш комшилук био жртва оваквог окрутног злостављања. Можда његова деца похађају школу заједно с вашом децом. Можда га познајете као тихог, мирног и учтивог комшију који углавном избегава друштво. Међутим, спољашњи изглед уме да превари; изглед може да сакрије унутрашњи немир који човек осећа док се бори са сећањима на физичку и психичку бол из прошлости. Неки призор — или звук — може код такве особе да оживи успомене на ужасе из прошлости. Једна таква жртва објашњава: „Кад год чујем плач неке бебе, помислим на људе који су плакали у затвору. Кад год чујем фијукање ветра, сетим се прута који лети горе-доле — то јест његовог звука пре него што ме удари.“

Мучење није само у домену политичких екстремиста и терористичких група. У многим земљама томе прибегавају и војска и полиција. Али зашто? Мучење може бити брзо и делотворно средство за добијање информација, за изнуђивање признања, за добијање доказно-кривичног материјала или за освету. Према др Инги Генефке из Данске, водећем стручњаку за изучавање појава мучења, у неким случајевима владе „долазе на власт и задржавају свој положај примењујући мучење“. Једна жртва мучења то овако каже: „Желели су да ме сломе како би и  други могли да виде шта ће им се догодити уколико критикују владу.“

Идеја о мучењу многе људе веома подсећа на мрачни Средњи век. На крају крајева, Уједињене нације су 1948. године прихватиле Универзалну декларацију људских права, у којој стоји: „Нико неће бити подвргнут мучењу или окрутном, нехуманом или деградирајућем поступању или кажњавању“ (члан 5). Међутим, неки стручњаци верују да је мучењу подвргнуто чак до 35 посто избеглица у свету. Зашто је мучење толико раширено? Како оно утиче на жртве и шта се може учинити да би им се помогло?

Последице

Не изненађује што многе жртве тортуре беже из своје земље како би на неком другом месту започеле нови живот. И поред тога што су можда промениле место, патња, физичка и душевна, и даље се наставља. На пример, жртва може да осећа кривицу зато што није била у стању да заштити своје пријатеље или родбину од злостављања. Такође, може постати страшно неповерљива према другима, страхујући да би свака особа коју среће могла бити доушник. „Жртва мучења остаће заувек туђинац“, каже писац Карстен Јенсен. „Она је заувек изгубила поверење у свет.“

Последица је мешавина физичке и душевне трауме која може да збуњује како жртву тако и било кога ко покушава да јој помогне. Физички проблеми се понекад лако лече, али с психичким проблемима је другачије. „У почетку смо мислили: ’У реду, излечићемо их — и онда могу да иду кући‘“, признаје др Генефке. „Међутим, ускоро смо сазнали да њих изједа бол у срцу.“ Без обзира на то, др Генефке запажа: „Изненадило нас је када смо сазнали да пружити олакшање и помоћ жртвама чак иако је прошло много година јесте могуће.“

Године 1982, у Националној болници у Копенхагену, др Генефке и други дански лекари формирали су једно мало одељење за лечење избеглица које су биле жртве тортуре. Овакви мали почеци израсли су у једну глобалну мрежу која се зове Међународно рехабилитационо саветовалиште за жртве тортуре (IRCT). Из своје централе у Копенхагену, ово саветовалиште пружа помоћ за више од 100 центара широм света. Током година, саветовалиште је научило много о лечењу жртава тортуре.

Како пружити подршку

Често је од велике помоћи када жртве саме говоре о ономе што су доживеле. „Пре отприлике 20 година, жртве тортуре су биле жртве у двоструком смислу“, пише у једном информационом листу који издаје IRCT. „Најпре, тако што су биле изложене психофизичкој природи тортуре, а затим тако што нису могле да говоре о томе.“

Наравно, није пријатно говорити о тако суморној теми као што је мучење. Међутим, ако мученик жели да се повери неком пријатељу, а овај одбије да слуша, жртва мучења ће све више тонути у очајање. Дакле, важно је да особа која је била жртва мучења буде уверена у то да је некоме стало до ње. Наравно, нико не треба да задире у туђу интимност. На крају крајева, на особи је да одлучи да ли жели, када и коме да се повери (Пословице 17:17; 1. Солуњанима 5:14).

 Већина стручњака предлаже да се осмотре и физичка и психичка страна тортуре. Неким жртвама је за опоравак потребна професионална помоћ. Лечење укључује вежбе дисања и комуникације. a Осећај срамоте је обично међу првим стварима којима се посвећује пажња. Једна терапеуткиња је рекла жени која је више пута била силована и претучена: „Срамота коју осећате је нормална и разумљива. Али запамтите да то није ваша срамота. Она припада онима који су вам то учинили.“

Преживели из концентрационих логора

Током Другог светског рата, милиони људи преживели су ужасна понижавања у Хитлеровим концентрационим логорима. Међу њима је било на хиљаде Јеховиних сведока који су били прогањани зато што су одбијали да се одрекну својих религиозних уверења. Њихова вера им је неоспорно помогла да истрају под тако мучним околностима. Како?

Много пре него што су били одведени у логоре, ови хришћани су брижљиво проучавали Божју Реч. Зато нису били збуњени када су настале кушње, нити су Бога окривљавали за то што њихове патње не престају одмах. Проучавајући Библију, Сведоци су сазнали зашто Бог допушта зло и како ће га укинути када за то дође време. Проучавање Библије научило их је да Јехова „љуби правду“ и да је љут када човек злоставља своје ближње (Псалам 37:28; Захарија 2:8, 9).

Наравно, многи од ових преживелих из концентрационих логора морали су да се суоче с трауматичним последицама свог тешког искушења. Суочавајући се с тим били су веома ојачани јер су следили савет апостола Павла. Док се Павле налазио у једном римском затвору, што га је сасвим сигурно у великој мери забрињавало, написао је суверницима: „Не брините се ни за шта, него у свему молитвом и усрдним мољењем заједно са захваљивањем обзнаните своје молбе Богу; и Божји мир који превазилази сваку мисао чуваће ваша срца и ваше мисаоне снаге посредством Христа Исуса“ (Филипљанима 1:13; 4:6, 7).

Проучавајући Библију, ови чувари интегритета су научили да је Бог обећао да ће Земљу претворити у рај, у коме ће болне последице понижавања као што је тортура коначно бити поништене.

Јеховини сведоци деле ову на Библији темељену наду са својим ближњима у више од 230 земаља. Услови у овом узбурканом свету омогућују им да успоставе контакт с многима који су пропатили због људске нехуманости. Када наиђу на неку жртву тортуре, Сведоци настоје да са оваквом особом поделе библијско обећање о светлој будућности. Колико су само срећни што могу да шире добру вест о времену у коме ће мучење постати ствар прошлости! (Исаија 65:17; Откривење 21:4).

[Фуснота]

[Истакнути текст на 24. страни]

„НИКО НЕЋЕ БИТИ ПОДВРГНУТ МУЧЕЊУ ИЛИ ОКРУТНОМ, НЕХУМАНОМ ИЛИ ДЕГРАДИРАЈУЋЕМ ПОСТУПАЊУ ИЛИ КАЖЊАВАЊУ“ (члан 5, Универзална декларација људских права).

[Оквир на 25. страни]

КАКО ВИ МОЖЕТЕ ПОМОЋИ

АКО ПОЗНАЈЕТЕ НЕКОГА КО СЕ ОПОРАВЉА ОД ПОСЛЕДИЦА ТОРТУРЕ, СЛЕДЕЋИ ПРЕДЛОЗИ БИ МОГЛИ БИТИ ОД ПОМОЋИ:

● Уживите се у њихову ситуацију. Могли бисте рећи: „Знам да долазите из земље у којој има пуно проблема. Али како се ви осећате?“ (Матеј 7:12; Римљанима 15:1).

● Немојте бити превише радознали и немојте превише инсистирати приликом пружања помоћи. Уместо тога, будите љубазни и обзирни. Нека жртва зна да сте спремни да слушате (Јаков 1:19).

● Избегавајте да будете претерано од помоћи. Не лишавајте жртву њеног самопоштовања и приватности. Ствар је у томе да се терет подели, а не да се потпуно преузме.