ДОЗВОЛИТЕ ми да вам испричам како је уопште дошло до тога. Родио сам се 29. јула 1929. и одрастао сам у једном селу на Филипинима, у провинцији Булакан. Нисмо имали много новца и врло скромно смо живели. Био сам мали кад је јапанска војска заузела Филипине и када је почео рат. Међутим, наше село је било у унутрашњости земље, тако да нисмо били директно изложени сукобима. Нисмо имали радио, телевизију ни новине, па смо вести о рату чули само од других.

Имао сам седморо браће и сестара, а када сам имао осам година, баба и деда су ме одвели да живим код њих. Иако смо били католици, мој деда је волео да чује и шта други мисле о религији, тако да је чувао верску литературу коју су му остављали пријатељи. Сећам се да ми је показивао неке брошуре на тагалском које су издали Јеховини сведоци и у којима су била разоткривена лажна црквена учења. Имао је и Библију на тагалском. Волео сам да је читам, нарочито четири јеванђеља. Тако сам пожелео да идем Исусовим стопама (Јов. 10:27).

Јапанска окупација се завршила 1945. Моји родитељи су отприлике у то време хтели да се вратим кући. Деда ми је рекао да би то било добро, тако да сам се вратио.

Убрзо након што се рат завршио, једна група Јеховиних сведока из Ангата је у децембру 1945. дошла да проповеда у нашем селу. Један старији Сведок је дошао на наша врата и испричао нам шта Библија каже о „последњим данима“ (2. Тим. 3:1-5). Позвао нас је да се у суседном селу придружимо једној групи људи која је проучавала Библију. Моји родитељи се нису одазвали том позиву, али ја јесам. Тамо се окупило двадесетак људи, а неки од њих су постављали библијска питања.

Нисам баш разумео све о чему су говорили, па сам решио да се вратим кући. Али тада су почели да певају једну теократску песму која ми се  толико свидела да сам на крају ипак остао. После песме и молитве, сви смо били позвани да следеће недеље дођемо у Ангат на састанак.

Састанак се одржавао у кући породице Круз, до које су неки од нас пешачили око осам километара. Окупило се педесетак људи и одушевио сам се што су чак и мала деца знала одговоре на прилично тешка библијска питања. Након што сам био на још неколико састанака, један старији брат, Дејмијан Сантос, позвао ме је да преноћим код њега. Он је служио као пионир, а некада је био градоначелник. Скоро целу ноћ смо разговарали о Библији.

У то време су се људи крштавали убрзо након што су разумели основна библијска учења. Један брат је после само неколико састанака питао неке од нас да ли хоћемо да се крстимо. Ја сам рекао да хоћу. Моја жеља је била да робујем Господару, Христу (Кол. 3:24). Тако смо се 15. фебруара 1946. један брат и ја крстили на оближњој реци.

Разумео сам да као крштени хришћани треба редовно да проповедамо, као што је то Исус чинио. Али мом оцу се то није свидело. Рекао ми је: „Ти си исувише млад да би ишао да проповедаш. И то што си се крстио у некој реци не значи да си постао проповедник.“ Објаснио сам му да је Божја воља да проповедамо добру вест о Божјем Краљевству (Мат. 24:14). Још сам му рекао да желим да испуним завет који сам дао Богу. Тада се десило оно што сам описао на почетку. Он је чврсто решио да ме спречи да проповедам. То је била прва ситуација у којој сам нешто морао да оставим иза себе да бих служио Јехови.

Породица Круз ме је након тога примила у свој дом. Подстицали су мене и своју најмлађу ћерку Нору да почнемо с пионирском службом. Обоје смо почели да служимо као пионири 1. новембра 1947. Нора је отишла у један други град, а ја сам остао у Ангату.

Већ две године сам био у пионирској служби када је Ерл Стјуарт, брат који је служио у подружници, одржао говор пред више од 500 људи на тргу у Ангату. Говорио је на енглеском, а ја сам после тога на тагалском изнео сажетак тог говора. Након тога сам још много пута преводио говоре са енглеског. Иако сам имао само седам разреда школе, научио сам енглески јер су моји наставници углавном предавали на том језику. Осим тога, на тагалском нисмо имали много наших публикација, тако да сам углавном проучавао на енглеском, што ми је помогло да га добро савладам. Захваљујући томе сам могао бити преводилац.

Брат Стјуарт је обавестио локалну скупштину да мисионари треба да иду на конгрес „Раст теократије“, који се одржавао у Њујорку, и да ће због тога бити потребно да један или двојица пионира дођу у Бетел како би помогли у обављању неких послова. Ја сам био један од браће која су била позвана. Поново сам оставио за собом средину на коју сам се навикао, али овог пута да бих служио у Бетелу.

Стигао сам у Бетел 19. јуна 1950. Бетел је у ствари био једна велика, стара кућа окружена огромним дрвећем на имању од једног хектара. Ту је служило десетак браће која нису била ожењена. До девет ујутру сам радио у кухињи, а затим у вешерници, где сам пеглао одећу. Сличан распоред сам имао и поподне. Наставио сам да радим у Бетелу чак и када су се мисионари вратили с конгреса. Припремао сам часописе за слање поштом, обрађивао претплате и био на рецепцији. Једноставно речено, радио сам све што је требало.

Године 1952, нас седморица браће са Филипина били смо одушевљени када смо добили позив да похађамо 20. разред школе Галад. Много тога што смо видели и доживели у Сједињеним Државама за нас је било потпуно ново. То је било сасвим другачије од онога на шта сам навикао у мом малом селу.

На пример, морали смо да научимо да користимо електричне апарате и друге ствари које до тада нисмо видели. А да не говорим о  временским приликама! Кад сам се једног јутра пробудио, напољу је све било бело. Тада сам први пут видео снег. Био је то прелеп призор, али сам убрзо схватио да је снег стварно хладан!

Међутим, ништа од тога нам није тешко пало зато што смо заиста уживали у ономе што смо учили у школи. Инструктори су имали ефикасне методе поучавања. Научили смо како да добро истражујемо и проучавамо. То школовање ми је заиста помогло да ојачам свој однос с Јеховом.

Након дипломирања, привремено сам служио као специјални пионир у скупштини у Бронксу. Тако сам у јулу 1953. присуствовао конгресу „Друштво новог света“ који се одржавао у том делу града. После конгреса сам се вратио на Филипине.

Браћа у подружници су одлучила да служим као покрајински надгледник. То ми је пружило прилику да дословно следим стопе свог Господара, Христа, који је путовао по градовима и селима и помагао људима (1. Петр. 2:21). Покрајина у којој сам служио обухватала је огромно подручје Лузона, највећег филипинског острва. Ту покрајину су чиниле провинције Булакан, Нуева Есиха, Тарлак и Замбалес. До неких места сам могао стићи само преко планинског венца Сијера Мадре. Није било ни возова ни аутобуса, тако да сам морао да питам возаче великих камиона да ме пусте да седим на пртљагу који су превозили. Често су ми то дозвољавали, али не могу рећи да ми је било баш удобно.

Скупштине које сам посећивао углавном су биле мале и тек основане. Зато су браћа била веома захвална што сам им помагао да боље организују састанке и службу проповедања.

Касније сам служио у покрајини која је обухватала читаву област Бикол. На том подручју је било много изолованих група које су оснивали специјални пионири док су проповедали тамо где се никада раније није проповедало. Током једне посете сам боравио у кући у којој није било тоалета. У дворишту је била само једна рупа преко које су биле постављене две даске. Кад сам стао на њих, пале су у ту рупу, а и ја с њима. Требало ми је доста времена да се средим и наставим са свакодневним активностима.

Док сам служио у тој покрајини, све више сам размишљао о Нори, која је почела с пионирском службом кад и ја. Она је била специјални пионир у граду Думагуетеу и решио сам да је посетим. После тога смо се неко време дописивали, а 1956. смо се венчали. Прву недељу брака провели смо у посети скупштини на острву Рапу-Рапу.  Тамо смо доста пешачили по брдовитим пределима, али заиста смо уживали што смо као брачни пар могли служити браћи у тим забаченим местима.

После скоро четири године у путујућој служби, добили смо позив да служимо у Бетелу. У јануару 1960. започели смо с том службом. Током свих ових година, много тога сам научио од одговорне браће с којом сам сарађивао. Што се тиче Норе, она је имала разна задужења у Бетелу.

Захваљујући својој бетелској служби, из прве руке сам видео како дело проповедања напредује на Филипинима. Када сам као младић први пут служио у Бетелу, у целој земљи је било само 10 000 објавитеља. Сада их има преко 200 000, а више стотина браће и сестара својом службом у Бетелу подупиру дело проповедања.

С временом нам је због све већег обима посла Бетел постао мали. Зато нас је Водеће тело замолило да пронађемо земљиште на ком бисмо могли да изградимо нове објекте. Надгледник штампарије и ја смо се у околини подружнице, где су углавном живели Кинези, распитивали да ли би неко продао своје имање. Нико није хтео, чак нам је један човек рекао: „Ми Кинези не продајемо, ми само купујемо.“

Међутим, једног дана нас је један комшија упитао да ли бисмо желели да купимо његову земљу јер се он сели у Сједињене Државе. То је покренуло низ неочекиваних догађаја. Још један комшија је одлучио да нам прода своју земљу, а и другима је предлагао да то ураде. Купили смо чак и имање оног човека који нам је рекао да Кинези не продају земљу. Бетелско имање се за кратко време утростручило. Уверен сам да је Јехова желео да ствари иду тим током.

Давне 1950, био сам најмлађи члан бетелске породице, а сада смо моја жена и ја најстарији. Уопште не жалим што сам следио Христа где год је било потребно. Истина, родитељи су ме избацили из куће, али Јехова ми је у свом народу дао велику породицу. Нимало не сумњам у то да нам Јехова пружа све што нам је потребно, где год да му служимо. Нора и ја смо веома захвални Јехови на свему што нам је дао и подстичемо и друге да се увере у то колико је он добар (Мал. 3:10).

Исус је једном приликом порезнику Матеју, који се звао и Левије, рекао: „Пођи за мном.“ Како је Матеј реаговао на то? „Он је све оставио, устао и пошао за њим“ (Лука 5:27, 28). И у мом животу је било прилика када сам нешто оставио да бих следио Христа. То бих од срца препоручио свима јер ће тако доживети многе благослове.