Када је био на источној страни Галилејског мора, Исус је чудом нахранио хиљаде људи, а затим се склонио када су хтели да га поставе за краља. Увече тог дана, ходао је по олујном мору и спасао Петра, који је такође ходао по води, али када је посумњао, почео је да тоне. Исус је тада умирио олују и тако највероватније спасао ученике од бродолома.

Потом се вратио на западну обалу Галилејског мора, на подручје Капернаума. Они које је чудом нахранио пронашли су га и упитали: „Када си дошао овамо?“ Исус их је прекорио јер су га тражили надајући се да ће их поново нахранити. Затим их је подстакао: „Немојте радити за храну која пропада, него за храну која остаје за вечни живот.“ А они су га упитали: „Шта треба да радимо да бисмо чинили дела која Бог жели?“ (Јован 6:25-28).

Можда су мислили на дела која су изнета у Закону, али је Исус указивао на нешто важније: „Дело које Бог жели јесте да исказујете веру у онога кога је он послао.“ Међутим, народ није показивао такву веру у Исуса, упркос свему што је чинио. Тражили су да им да знак како би поверовали у њега. „Какво дело ти обављаш?“, питали су га. „Наши праочеви су јели ману у пустињи, као што је написано: ’Хлеб с неба дао им је да једу‘“ (Јован 6:29-31; Псалам 78:24).

Када су тражили знак од њега, Исус им је скренуо пажњу на оног ко стоји иза свих чуда: „Кажем вам, није вам Мојсије дао хлеб с неба, него вам мој Отац даје прави хлеб с неба. Јер Божји хлеб је Онај који силази с неба и даје живот свету.“ Не схватајући о чему им говори, они су га замолили: „Господе, дај нам увек тај хлеб“ (Јован 6:32-34). На какав је „хлеб“ Исус мислио?

Он им је објаснио: „Ја сам хлеб живота. Онај ко долази к мени неће огладнети и онај ко исказује веру у мене неће никада ожеднети. Али рекао сам вам: видели сте ме, а ипак не верујете [...] јер нисам сишао с неба да вршим своју вољу, него вољу онога који ме је послао. А воља онога који ме је послао јесте да не изгубим никога од оних које ми је дао, него да их ускрснем у последњи дан. Јер је воља мог Оца да свако ко види Сина и исказује веру у њега има вечни живот“ (Јован 6:35-40).

То је изазвало комешање међу Јудејцима и они су почели да гунђају против њега, јер је за себе рекао да је „хлеб који је сишао с неба“ (Јован 6:41). За њих је он био само обичан човек из галилејског града Назарета. Зато су се питали: „Зар није то Исус, Јосифов син, чијег оца и мајку познајемо?“ (Јован 6:42).

„Не гунђајте међу собом“, обратио им се Исус. „Нико не може доћи к мени ако га не привуче Отац, који ме је послао. И ја ћу га ускрснути у последњи дан. У Пророцима је написано: ’Сви ће бити поучени од Јехове.‘ Свако ко слуша Оца и учи од њега, долази к мени. То не значи да је ико видео Оца, осим онога који је од Бога, он је видео Оца. Заиста, заиста, кажем вам, онај ко верује има вечни живот“ (Јован 6:43-47; Исаија 54:13).

Исус је раније у разговору с Никодимом објаснио како је вечни живот повезан с вером у Сина човечјег. Тада је рекао да ’нико ко исказује веру у [Божјег јединорођеног  Сина] неће бити уништен, него ће имати вечни живот‘ (Јован 3:15, 16). Сада је говорио пред много већим мноштвом и објаснио им како они преко њега могу добити вечни живот, који им ни мана нити иједан дослован хлеб не могу обезбедити. Како онда могу добити вечни живот? Исус је поновио: „Ја сам хлеб живота“ (Јован 6:48).

Међутим, овај пут није рекао све о томе. Још неке важне мисли изнеће у синагоги у Капернауму.