Александер Макгиливри, слуга подружнице у Аустралији, ходао је по својој канцеларији дубоко замишљен. Коначно је пронашао решење за проблем који га је мучио у последње време. Сада треба да разговара са Френком Рајсом.

Френк, одважан 28-годишњи колпортер (пионир), стигао је у подружницу пре неколико седмица. Он је као тинејџер чуо за истину и врло брзо је почео да служи као колпортер. Провео је више од 10 година проповедајући по Аустралији. Обично је путовао бициклом, мотоциклом, камп возилом, а понекад и јашући коња. Направио је кратку паузу у Бетелу, а сада је спреман за нови задатак.

Брат Макгиливри је позвао Френка у своју канцеларију. На карти му је показао острва која се налазе северно од Аустралије и упитао га: „Френк, да ли би волео да започнеш дело проповедања овде? На овим острвима нема ниједног објавитеља!“

Френк је нетремице гледао у низ острва која су му изгледала као сјајни бисери у Индијском океану. Она су била позната као Холандска Индија (сада Индонезија). * На овим острвима су живели милиони људи који никада нису чули за добру вест о Божјем Краљевству. Показујући на главни град, Батавију (сада Џакарта), * Френк је рекао: „Почећу одавде.“

Френк Рајс је 1931. стигао у Џакарту, велики, ужурбан град на острву Јава. Изнајмио је собу у близини центра града. Његова газдарица је била зачуђена када је видела да су кутије с библијском литературом готово испуниле целу собу.

„У почетку сам био потпуно изгубљен и носталгичан“, рекао је Френк. „Људи су шетали у белим платненим оделима и са лаганим шеширима, док сам ја скапавао од врућине у својој одећи. Нисам знао ни реч холандског и индонежанског. Помолио сам се Јехови за вођство и одлучио да одем на  пословно подручје, надајући се да ћу пронаћи некога ко говори енглески. Тамо сам почео да проповедам и испоставило се да је то веома плодно подручје.“

Пошто је већина становника Џакарте говорила холандски, Френк је дао све од себе да би стекао основно знање тог језика, тако да је убрзо могао да проповеда од куће до куће. Ухватио се у коштац и са индонежанским и с временом је и њега савладао. „Отежавајућа околност била је та што на индонежанском није било наше литературе“, рекао је Френк. „Али, захваљујући Јехови, дошао сам до једног учитеља који се заинтересовао за истину и пристао да преведе брошурицу Где су мртви? на индонежански. Затим су биле преведене још неке брошурице што је убрзо многе Индонежане привукло библијској истини.“

У новембру 1931, у Џакарту су стигла још два пионира из Аустралије — Клем Дешан, који је имао 25 и Бил Хантер, који је имао 19 година. Са собом су довезли и „кућу“ која је била уобичајена за пионире — моторизовану камп кућицу, то јест камп возило, једно од првих у Индонезији. Када су научили неколико реченица на холандском, упутили су се на проповедничко путовање по већим градовима Јаве.

Њиховим стопама је пошао и Чарлс Харис из Аустралије. Тај неуморни пионир је почевши од 1935. прешао већи део Јаве својим камп возилом и бициклом. Делио је публикације на пет језика: арапском, кинеском, холандском, енглеском и индонежанском. Понекад је годишње поделио око 17 000 публикација.

Та силна литература коју је Чарлс поделио привукла је пажњу многих. Један службеник у  Џакарти је питао Клема Дешана: „Колико ваших има у Источној Јави?“

„Само један“, одговорио је брат Дешан.

„Ви очекујете да поверујем у то?“, узвикнуо је он. „Мора да имате читаву армију тамо, судећи по количини ваше литературе која је преплавила острво!“

Ти пионири су стално били у покрету да би дошли до што више људи. „Проповедали смо од једног до другог краја острва, ретко кад разговарајући два пута са истом особом“, рекао је Бил Хантер. Где год су пролазили сејали су семе истине, што  је касније донело богат род (Проп. 11:6; 1. Кор. 3:6).

Отприлике 1936, пионири са Јаве су смишљали како да прошире дело проповедања на Суматру. Ово брдовито острво је шесто по величини на свету и простире се дуж екватора. На њему се налазе велики градови и плантаже, али и простране мочваре и прашуме.

Пионири су се договорили да тамо оде Френк Рајс и скупили су оно мало новца што су имали да му плате пут. Недуго затим, Френк је стигао у Медан, у Северној Суматри. Имао је са собом две торбе за сведочење, 40 пакета литературе и нешто новца у џепу. Френк је био човек снажне вере. Одмах је прионуо на посао, уверен да ће се Јехова побринути за све што му је потребно да би извршио свој задатак (Мат. 6:33).

Током последње недеље проповедања у Медану, Френк је наишао на једног пријатног Холанђанина који га је позвао код себе на кафу. Френк му је споменуо да му треба ауто да би проповедао добру вест широм острва. Показавши на ауто у дворишту, човек је рекао: „Ако успеш да га поправиш, можеш га добити за 100 гулдена.“ *

„Немам 100 гулдена“, узвратио је Френк.

Човек је упро поглед у Френка и значајно га упитао: „Стварно ћеш проповедати по целој Суматри?“

„Да“, био је Френков одговор.

„Па онда, ако успеш да га поправиш, твој је“, рекао је Холанђанин. „Даћеш ми паре кад будеш имао.“

 Френк је засукао рукаве и брзо оспособио ауто. Касније је написао: „Са аутом пуним литературе, резервоаром пуним бензина и срцем пуним вере, кренуо сам да проповедам људима на Суматри.“

Годину дана касније, након што је прешао острво уздуж и попреко, Френк се вратио у Џакарту. Тамо је продао ауто за 100 гулдена и путем поште послао новац Холанђанину из Медана.

После неколико седмица, Френку је стигло писмо из Аустралије које га је упутило на нови пионирски задатак. Одмах је спаковао своје ствари и отишао да започне проповедничко дело у Индокини (сада Камбоџа, Лаос и Вијетнам).